Vraćao sam se sa gazdom sa nekog kraćeg puta po Vojvodini. Uspešno obavljen poslovni dan, ovce uredno ošišane. Svratismo u jednu kafanu u Karlovcima, i čekajući svoje porcije mesišta sa ognjišta on je odlučio da prekrati to vreme filozofskim razgovorom:
ON: Znaš, ljudsko društvo i nije mnogo odmaklo od džungle. I dalje je to samo ono pojedi ili budi pojeden. Evo recimo, čak i devojke se ponašaju tako, bez obzira što će im se uvek svideti tvoj smisao za humor,lep osmeh, načitanost, na kraju ih uvek pokupi neki sposoban baja sa genetski jakim kodom za preživljavanje.
JA (gledajući u pravcu kuhinje onako gladan): Ma daaaaaaaj
ON: Ozbiljno, evo ti si mlad, radiš dobar posao, imaš ok novce, sigurno jure za tobom. Pogledaj svoje društvo, oni moraju da jure za devojkama, tebi je dovoljno da se pojaviš negde.
JA: Axa, sigurno, samo se skidaju čim uđem u klub. Daj ne lupaj. ŠEEEFEEEEEE daj još jednu koka-kolu
ON: Pa da, pogledaj kako te samo šmeka ona za šankom.
JA: Normalno, ovakva dva idiota nije videla ceo život za jednim stolom a imali smo sigurno oštru konkurenciju. Ej bre, mene to uopšte ništa ne interesuje, hoću bajku, ne tamo neku cicu kojoj će se zaljubljeni sjaj u očima pojavljivati samo kada joj poklonim dijamantsku ogrlicu. Hoću bre da se srećno budim pored osobe koju volim.
ON: Ma nemoj, što falilo bi ti nešto da je neka super montirana 10 godina mlađa, da deca budu lepa na nju a pametna na tebe.
JA: E čoveče, gušiš me. Ne slažem se sa tobom, ne svodi se na to srećan brak.
ON: E al pazi, ne može nju da ima baš svaka budala, ona traži onog najjačeg u čoporu, kao kod lavova.
JA: Da majstore, ali lavovi sad jbg čekaju neku antilopu da malo zaluta, pa je pitanje dal će večerati a ti i ja ćemo da viljuškamo nešto što baš i nismo lovili.
ON: Ma pogrešno shvataš. Lovili smo, danas je posao lov. Ubi ili budi ubijen. Ti i ja smo danas ulovili bogatu večeru plus još poneki komad nakita za tu tvoju buduću dragu.
U međuvremenu je stigla velika porcija ćevapa za mene i nešto što je nekada plivalo u nečemu i delovalo toliko živo kao da će da iskoči - naravno za pametnoga gazdu. On je nastavio i dalje da razvija teorije o životinjskom carstvu, lavovima, antilopama i sličnim stvorenjima koje je verovatno video na televiziji. Ne mogavši više da ga slušam, reših da ga malo bacim u ćutanje.
JA: Šefe, to je sve lepo i tačno što ti govoriš. Mi smo deo čopora. Ja sam mladi lav (u to vreme oko 25) ti si stari lav (u to vreme skoro 60). Jbg, ti si bogati kenjac, glava čopora, otimaš mi sve ženke ispred nosa... jedini logičan sled okolnosti je da te pustim da ti još malo otpadne i to malo zuba a da te onda rastrgne.
ON: Čekaj polako, mislim ipak postoji nešto što se zove poštovanje
JA: Ma jebeš poštovanje, oću bre sopstveni čopor, mnogo si ti počeo da trubiš za nekoga tako ofucanog. Mator si bre, ajde lepo sad fino ti i ja na megdan, pa kad te lepo razvalim, obećavam da te neću ubiti, ti ćeš onda imati tu slobodu da sam lutaš po savani i sebi obezbediš dobar život lovom, možda i uloviš neku detelinu ili opalu voćku, to je još jedino što ne trči brzo da mož ti pobegne.
ON (sa malo povećom knedlom u grlu): E pa jbg, sad si neozbiljan i karikiraš moju poučnu priču.
Tišina. To mi je trebalo. Klopa i mir. Zadovoljan izlazim iz kafane, on ide iza mene.
Posle mesec dana imali smo strašnu svađu. Rečene su stvari koje se nisu smele reći. Kao i svaki mlad i pametan izdajnik pokupio sam mu prvo kupce i dobavljače. Deo radnika je krenuo zamnom, nedugo zatim i ostali. Pretio je. Otišao sam jedan dan do njega i opalio mu dva šamara. Bio je miran kao bubica. Nije više imao ni posla, ostalo mu je još nešto malo keša sa strane, mizerno i nedovoljno da bi me ugrozio. Ja sam dobro razvio svoje poslove, krenulo mi je u životu da kucnem u drvo.
Prošlo je od tada 30 godina. Sedim u onoj istoj kafani. Završavam razgovor sa svojom 34 godine mlađom ženom (3 po redu, kažu treća sreća). Dok čekamo klopu započinjem razgovor sa mojim pomoćnikom (mnogo pametan mali, ima ubilački instinkt, podseća me na mene, čak smo i fizički jako slični)
JA: Znaš mali, ljudsko društvo nije mnogo odmaklo od zakona džungle. Jedi i budi pojeden.
ON: Uf, ma ne verujem ja u to
JA: Da da, i reći ću ti još nešto... od sutra više nemoj da dolaziš na posao. Dobar si momak ali nisi za ovaj posao, jbg, probaj da se zaposliš u pljeskavdžinici ili palačinkarnici, biće i to dobro za tebe.
Završavamo večeru tiho, odlazimo kući. Rastajemo se bez reči. Matori lav je pobedio...
Нема коментара:
Постави коментар