Podnaslov: Naravno ako se oni mene budu manuli a trebalo bi pošto auto trenutno ni nemam, mada sa Parking Servisom se nikada ne zna
Ljudi najviše troše dok su budni. Fakat. Kada ustanu iz udobnosti kreveta svog, troše pare na iće i piće, garderobu, andrmolje, zezalice, poklone, gluposti, režije, poreze, još malo na poreze itd. Kod mene to tada nije važilo.
Svakog vikenda, pretvaram se u hrčuće čudovište nastalo ukrštanjem mrmota i lenjivca (mrmolenjivac - to bi bio super kućni ljubimac, spavao bi viseći na lusteru i znao bi da uvije čokoladu). To bi naravno bilo u redu (moja tadašnja devojka se ne bi složila samnom bar ne do trenutka dok nije provalila štitnike za uši), da su mi kola bila registrovana u zoni III tj. tamo gde sam spavao. Na moju nesreću, adresa u mojoj ličnoj karti i saobraćajnoj se nalazila tik jednu ulicu ispod protezanja zone. Tako sam bio u mogućnosti da pustim isključivo 3 poruke za sat vremena parkiranja i bio sam u obavezi da se preparkiram u drugu zonu negde oko 10 sati subotom ujutru. Ali, takav kakav sam, prokrmeljao bih u 12 sati, popio kafu, pročitao novine, bacio pogled na listu najbliže kladionice, razmenio par nežnih reči sa mojom dragom koja je očekivala da se priključim subotnjem spremanju kuće a onda lagano sišao da pokupim kaznu koju su ostavili na mom Renou tj. Rešou (od milošte nazvanom Mića). Nazovimo to mladošću, zaljubljenošću ili ludošću... tek nisam mnogo mario za te plavo žuto bele ceduljice uvijene u celofan.
Ali avaj, kao i svakoj tužnoj ljubavnoj priči i ovoj je došao kraj. Tužan i slomljen odlučih se na najgore. Ma neee, nije to što mislite, nego da platim kazne.
Na šalteru parking servisa nije bilo nikog pre mene. Pošto nisam baš precizno vodio evidenciju kazni, dadoh ljubaznoj gospođi saobraćajnu. Nakon kratkog kucanja (inače kucala je sa dva prsta, koliko to samo mrzim) počeo je svojevrstan lajt šou na njenom licu. Kada se konačno sabrala, izašla je iz šalter sale i zamolila me da krenem za njom (moram da priznam da mi je to bio jedan od najstrašnijih poziva, kroz glavu mi je sevnula neka kancelarija sa zubarskom stolicom, gde Vas prvo vežu a onda muče zubarskim instrumentima, bičem i muzikom Baje Malog Knindže ili onog drugog Baje, svejedno).
Na moje iznenađenje, uvela me je u direktorovu kancelariju. Kratko su šapatom razmenili par informacija a ja bih se mogao zakleti da sam čuo i to baš na engleskom: BIG CUSTOMER. Direktor odmah nabaci smešak na lice, i nisam stigao ni da sednem u kožnu fotelju rezervisanu za VIP klijentelu a već me je čekao viski u kristalnoj čašici, star XY boga pitaj godina. Zvuk štampača se čuo čitavu večnost a kada je napokon prestao dobio sam jedan podugačak listing sa svojim imenom na vrhu. 46500 kazne + nešto sitno kamata!? Dalji razgovor je tekao otprilike ovako:
JA (brojeći pare): Evo šefe da platim, napišite mi priznanicu i ruka ruci pa da se rastajemo
Direktor: Čekajte, za ime Boga, polako. Prvo želimo da Vam se zahvalimo na korišćenju naših usluga. Zadovoljstvo naših klijenata je poslovna misija naše kuće
JA: Šefe, mani me tih korporativnih gluposti, piši priznanicu, ja platim i idem
D: Ali neee, ne može. Prvo morate da se žalite bar na par ovih računa. Evo vidite ovaj, pa da, eto, lepo sam znao, kaznio Vas je a prošlo je samo 20 minuta od isteka Vaše prethodnog plaćenog sata. Ccccc, malo su pretrenirani znate. Evo sad ću da ga dovedem da ga malo izgrdimo zajednički, jel može tako?
JA: Čisto ponavljam da bih bio siguran da su i zidovi razumeli... DAJTE MI JEBE(PIP) PRIZNANICU!
D (sipajući mi još jedan viski): Pa vidite ove kamate i sudski troškovi. Pa mi Vas nikada ne bismo tužili. Ko još tuži svoje najbolje mušterije. Evo da se dogovorimo, odbićemo Vam sve to pa da platite samo 35000 DIN.
JA: A ne ne nikako, pa posle meni na vrata da dolaze nezadovljni radnici Parking Servisa jer nisu dobili punu 13tu platu. Tu sramotu sebi ne bih mogao da dozvolim.
D: Dobro. Evo sad će blagajnica (Zvrcka nešto na telefon).
Ulazi nasmejana blagajnica. Ja sam kratak za 5000 ali imam drugu domaću valutu. Ona trči do menjačnice i vraća se zadihana, nosi mi čak i potvrdu i vraća kusur. Dokusurujem viski. Raspoloženje na rastanku svečarsko. Dogovaramo dalja druženja (i Direktor je sa Dorćola, a mi Dorćolci imamo dušu pa da malo tu dušu i pokažemo maltretirajući muziku, konobare i ostatak gostiju u nekoj od skadarlijskih kafana).
Izlazim mrtav gladan ali srećan. Kupujem pljesku kod Lokija da smanjim žar u stomaku od viskija.
A od čega je sve ovo počelo? Od devojke. Jedina uteha mi je što znam da Pera programer (moj zamenik na radnom mestu dečka moje devojke prim.aut) sada pati zbog istih problema (pritom kazne su od tada mislim bar duplo skuplje he he he eto mu ga na).
Naravoučenije:
1) Ako živite van zone, ne zaljubljujte se u devojku iz centra (šta na primer fali devojkama sa Zvezdare, ili devojkama iz Mirijeva, Koteža, Borče, sa Banjice). Ako baš morate u devojku iz centra, nemojte kod nje ići kolima. Ako kod nje ipak morate kolima, nemojte spavati kod nje. Ako baš morate spavati kod nje, naučite se da ustajete rano. Ako baš morate da ustajete kasno, zarađujte puno novca.
2) Oni koji su najljubazniji sa Vama najviše Vas i deru.
3) Jebeš priču koja nema bar 3 pouke: ne pijte viski na prazan stomak.
P.S. Ironija priče je da su samo 10 dana nakon što sam prodao auto, moju ulicu uvrstili u zonu III. Tako da za mene ne važi ono – Eh da smo se ranije sreli, već naprotiv – Eh da smo se kasnije sreli.
Нема коментара:
Постави коментар