Prodati u Americi nije jednostavno. Dobro, sve to tako lepo izgleda na papiru, Ameri su skloni kupovini raznoraznih gluposti, ali isto tako velika je i konkurencija. Pošto nisam prodavao neki super ultra giga sega mega povoljni aparat koji u isto vreme prži kajganu i pere veš, već šerpe, lonce i poklopce koje imate na svakom ćošku to baš i nije bio lak zadatak.
Nakon motivacionog sajbera sa gazdom, na kojem je on napisao sledeće:
-Reci i Mikiju a i ti da znaš, evo zavijam ovde kao gladan vuk sa Zlatibora: Oću da prodate dva kontejnera robe za 15 dana inače gasimo posao i to ja dolazim tamo pa ću ja da ga gasim…
shvatio sam da je vrag poprilično odneo šalu, i da je vreme da stvarno prodamo nešto (ili da likvidiramo gazdu a ne firmu ovde u Americi).
Svaki početak je težak. Prvi moji pokušaji ovde za nekom većom prodajom su bili preko srpskih doseljenika i njihovih veza, o čemu će biti više reči u nekoj od narednih priča. Tu sam shvatio da i ne volim previše naš narod, i da osim tu i tamo neke sporadične pomoći tipa da mi se nađe posao liftboja ili da pečem ćevape u nekoj od srpskih kafana, nekog leba baš i nema.
Danima sam obijao pragove mnogih velikih firmi koje su bile potencijalni kupac naše robe. Bio sam odbijan na najrazličitije načine, ali se uglavnom sve svodilo na odugovlačenje sa nadom da ću ja odustati. Dani su lagano prolazili, gazdin dolazak se bližio a nervoza je rasla. Nedostatak dobrih poznanstava i kontakata je činio svoje a što je još crnje ni kolega Miki baš nije bio bolji, tj. delovao je kao da poznaje još manje ljudi nego ja iako je živeo u Čikagu već 10 godina. Moje spamovanje raznih firmi sa posebnim ponudama se nije isplatilo. Kraj avanture se lagano nazirao…
Tog jutra sam ustao namrgođen. Dok sam pio kafu i čekao doručak, krajičkom oka sam prelazio preko današnjeg spiska potencijalnih kupaca koji će me odbiti. Jedna firma mi je upala u oko posebno, jer sam posetio njihov štand na sajmu kućnih proizvoda pre par dana. Zapravo ne toliko sama firma koliko sam se setio da su imali zgodne promoterke, i kako sam se baš sa jednom od njih nešto silno ispričao, kao trendovi u nameštanju kuhinja (bože gospode, šta ja pričam devojkama…
Obukao sam najbolje odelo, i krenuo da obilazim po redosledu. Dan je išao grozno, i neuspesi su se nizali jedan za drugim. Stigoh najzad i u tu firmu, sa i ne baš velikim očekivanjima. Ljubazna gospođa na recepciji je razvila svoj kez od uva do uva, rekavši mi pritom na najlepši mogući način da ako probam da ignorišem njenu pojavu i nastavim ka kancelarijama, obezbeđenje ima da me zakopa tu odmah iza. U principu, nije mi to bila ni namera, ja sam samo hteo da vidim gde su te promoterke. Sav promotivni materijal, cenovnik i sve što uz to ide, predao sam ljubaznoj teti. Dala mi je neki obrazac da potpišem i već sam se okrenuo da se poklonim i odem, kad se na vratima pojavila ONA.
Ona: Pa ti si levak. Hehehehe, uvek su mi bili smešni
Ja: Jes, i ja sam sebi uvek bio smešan
Ona: Otkud ti ovde
Ja: Evo neka ponuda, imamo neke spešl promošns
Ona: Oou, pa to je onda for mi
Ja: Stvarnoooo? Konačno sam upoznao direktnog kupca, a trudim se samo već 3 godine.
Ona: Hihihi
Ja: Okej, bar da znam da me je odbila lepa devojka a ne tamo neki ćelavi nadrndani kancelarijski pacov. Nego šta kažeš da ja tebe odvedem na ručak, batali posao, od toga ionako nema ničega.
Ona: Sori, ne mogu, već sam ručala a imam još lat ov pejprvork da uradim. Ali ajde ovako. Pik mi up večeras et 8 oklok pa možemo da večeramo.
Ja: hmmmovajtucmuc Jea, naravno
Zapisala je adresu na vizit karti i dala mi je, onako nasmejana. (Od sada isključivo pričam sa devojkama o trendovima u nameštanju kuhinje).
U sobu sam uleteo kao tornado. Pravac kada, sređivanje, brijanje, nabacivanje moje standardne Džordž Kluni face. Bio sam spreman još kolko u 6, pa sam sišao dole do bara da ubijem vreme i nervozu sa jednim ladnim Ginisom. Kad je došlo vreme da krenem, pozvao sam taksi i krenuo.
Vožnja je bila na totalno drugi kraj grada ali smo relativno brzo bili tamo. Pozvonio sam na interfon, i ona je jako brzo sišla. Pošto sam Čikago poznavao isto kao i nuklearnu fiziku, predložih da ona izabere neko mesto. I izabrala je. Uvek sam u filmovima gledao takve restorane. Posebno me interesovala ta fascinacija prekobrojnim viljuškama, noževima i sličnim spravama za mučenje. Restoran je teško sranje, porcije gledate ispod mikroskopa a cene su kao da lično britanska kraljica pravi obroke. Ali dobro, to sad sve nije tolko bilo bitno.
Preko puta mene sedi prekrasna plavuša, i to je jedino važno. Zove se Džuli, ima 28 godina, dobar posao, solidno obrazovanje, trtlja kao nenormalna. Uopšte, Amerikanke su vrlo easy going devojke, lako je komunicirati, vrlo su otvorene na početku bilo kakve priče, i nema mnogo ustezanja. Saznajem iz priče da je imala do skora nekog idiota, taj je nju non stop nešto varao, ali nije ni ona njemu ostala dužna a i plus mu je razbila neki skupoceni porcelanski set njegove majke. I tako sve u svemu, super joj je život, zadovoljna poslom, al eto malo izlazi, nema vremena, zapostavila je prijatelje.
Dođe na red i moja neka priča. Te nju kid on d blok fazon, te još se adaptiram, te nedostaje mi moja Serbia, eto i po ceo dan radim. Ništa nisam stigao da vidim od Amerike, prava mukica. Ljubavni jadi samo takvi… ali sam to nekako uvio u simpatično gorko kiselo slatku bombonicu, pa je razgovor išao baš glatko.
Večera je bila ukusna ali tanka. Ja sam tražio neku šniclu a dobio izgleda pola, ona neko jelo koje ne umem da izgovorim ali u osnovi mu dođe pirinač, povrće i boga pitaj šta. Na kraju večerinke i posle pristojnog dezerta, tražio sam račun i normalno i platio (iako je g-đica insistirala da bar podelimo, ja sam objasnio da to tako ne ide sa Balkan bojz)
Taman kada sam krenuo da zovem taksi, uhvatila me je za ruku. Rekla mi je noć idealna da prošetamo malo, možda i negde popijemo i neko pićence. Svratili smo u neki bar u kome je treštala neka bzvz muzika. Ona je pila pivo isto ko i ja, mada sam očekivao da će uzeti neko damsko piće. Nastavili smo veselo čavrljanje i razgovor je zaista bio sve prijatniji a i piće je sve brže išlo. Pogledah na sat i videh da je već ponoć. Sutra novi radni dan mora da se razilazimo. Na izlasku iz bara, uhvatila me pod ruku. Zagledali smo se, a onda je samo rekla: Moram da te poljubim.
Ljubili smo se tako na ulici nemam ni sam pojma kolko. Vreme više nije bilo bitno. Predložio sam da odemo do mene. Pristala je. Brzo smo našli taksi i još brže bili u sobi. Neobuzdano, divlje, vrelo, neponovljivo, boljih reči za tu noć nemam.
Budilnik me probudio iz 10-og pokušaja. Ona više nije bila tu, ali me na komodici čekala poruka na stikeru: Call me ♥
Nisam preterano žurio u kancelariju iako sam već kasnio. Lagano sam doručkovao i popio kafu a onda tek krenuo.
Kada sam ušao u kancelariju, kolega me je sačekao sa ushićenjem: E, nećeš verovati al upravo nam je BiEmBiDi Korporejšn potvrdio narudžbinu za 40.000 dolara. Zapalio sam cigaru i rekao: Aha…
To be continued…
Нема коментара:
Постави коментар