Vraćam se iz Podgorice (bio poslom) za Beograd. Čekam voz, imam još 2-3 sata do povratka. Dosada ubija, sve novine sam pročitao. Setim se da bi trebalo negde da bude prenos Đokovica (ipak ga svojataju pomalo Crnogorci) i Nadala. Sedam u kafanu na železnickoj stanici. Imaju TV, imaju i Noleta, kuvaju ok kafu (ništa ekstra al nije baš sikteruša) a koka kola iz friza ekstra prija na toj vrućini. Prvi set, Nole vodi 2:1 u gemovima i ima 0:30 na Nadalov servis. Atmosfera u kafani skroz navijačka, skače se sa stolica za svaki poen. Odjednom, na TV-u se ukazuje (kao neka utvara) program Pinka i počinje neka španska serija. Brkata kuvarica je dohvatila daljinski, videvši da je upravo počela njena zamena za nedostatak sreće u životu (po priči druge kuvarice koja nije brkata ovo je veoma važna epizoda jer se tamo neka udaje za nekoga, mislim da je neki Hoze Antonio ili tako nešto ali je nevidjen dasa...). I pored toga što je cela kafana zapretila linčom, ona se ne osvrće, ona ne trepće... počela je serija. Počeo je i razlaz iz kafane, ali šta nju to briga, ionako manje posla za nju. Onako glasno u sebi opsovao sam joj sve po spisku i to na srpskom čisto da me ne razume ako je čitač misli. Dok sam našao TV u obliznjem hotelskom restoranu, Nole je već pogubio sve što je mogao. Jebiga, čim ja ne navijam aktivno odmah popusti. Ali bar sam izgubio dva sata pre puta.
Ulazim u voz. Kasnio je malo sa dolaskom. To me i ne brine posebno, brinulo bi me da je došao na vreme. U kupeu sve mladji likovi. Mislim sve pederbal, ali opet nisu matorci, moći cemo da držimo otvoren prozor bez straha da neko umre od promaje. Ili možda ne, evo najmladji upravo ustaje i zatvara prozor. Jadničko, ne može da spava od buke voza... Dok se spremam da ga udavim u tom spavanju jedan me zadržava i priča kako je dobro što je prozor zatvoren, nema promaje. U kupeu milijardu stepeni, ali previse sam umoran da stojim ispred kupea i virim kroz prozor kako bih uhvatio svežinu crnogorskih planina. Ključam što od vrućine, što od besa. Demonstrativno otvaram prozor i još demonstrativnije izgovaram: kome se ne svidja nek ide napolje. Mladi spavač pokunjen jer sam njega najviše besno gledao (čak sam na njega i prstom pokazao), ostali samo namrgođeno okreću glavu.
Voz staje. Gde smo? Nemam ni ja pojma, nemam ni signal na mobilnom, neka teška zabit. Kapiram da se ovde i medvedi plaše da slobodno šetaju, ko zna čega sve još ovde ima. Policajac proverava lične karte putnicima (inače mogu Vam reći da je neverovatan procenat onih koji putuju izmedju 2 države bez ikakvih ličnih dokumenata, mada one kurde što se švercuju nešto još i razumem ali ove ostale uopšte ne razumem). Policajac slavodobitno objavljuje da je on znao da će voz stati i da je on lično rekao mašinovođi da ne krećemo jer eto kvar će da bude, al njega genija niko nije slušao. Ulazi kondukter (ne pita za kartu), i kaže da nije nikakva frka, al ćemo da stojimo jedno 3 sata. Da sam bar lepo ručao i pio, gde bi mi bio kraj. Već sam gladan. Dolazim u restoran i saznajem da to nije restoran nego bife. Jedina hrana - grisine Soko Štark pravljene negde u periodu 1980-1990. Super. Vraćam se u kupe. Dremam. Budi me buka. Štimung ovom putovanju daju mladići i devojke sa Cetinja koji su od silnog pijanstva pomislili da su već stigli u Srbiju i pevaju pesme tipa : Marširala Kralja Petra garda, Srpska se truba s'Kosova čuje i slično (mislim WTF?). Iako cenim njihov patriotizam i dobre glasovne mogućnosti, ljubazno ih molim da umuknu inače ću da ... (sve više počinjem da verujem da sam ja drski i bezobrazni kreten koji ide okolo i maltretira ljude sa željom da i oni budu isti kao on). Voz kreće, ja opet tonem u san. Opet me budi pesma i to konduktera koji iz bifea poručuje svima da je pijanac bio... Trudim se da zaspim. Simpatični momak od preko puta me budi drmanjem : izvini jel smo stigli do Užica? Mrkim pogledom mu stavljam do znanja da on možda neće nikada ni stići ako me još jednom probudi (da da definitivno sam ja kreten i to skroz nedruželjubivi kreten). Opet spavam. Kondukter dolazi, opet budjenje, karte na pregled. Nisam baš siguran šta mi traži. Bunovan sam skroz. Dajem kartu i gledam na sat. 4 sata ujutru i mi još nismo stigli ni do Užica (jadan moj saputnik koji toliko željno iščekuje to Užice). Po redu vožnje trebalo bi da smo već u BG-u. Spavam opet, sanjam da sam ... (ma koga briga šta ja sanjam).
Pola osam ujutru. Stižemo pred Beograd. Kupe prazan, samo ja u njemu. Jbg, nisam se pozdravio sa ljudima, baš mi žao. Izlazim na Novom Beogradu, pošto tu staje voz. Sa moje leve strane puca pogled na divlju pijacu. Uf, da nije Beograd za ovih par dana postao neka iranska provincija. Ljudi izložili robu na ćebad... a o robi da ne pričam.
Pušim cigaru i objasnjavam se sa taksistom da do Kališa nema 30 km (ko me jebe što glumim da sam crnogorac) dok on tvrdi da nema računicu da me vozi za manje od 1.000 dinara i to ako pokupi bar još jednog putnika. Krećem peške, smara me svaki vid prevoza. Ipak, isuvise sam lenj za to. Dolazi neki bus koji ide do centra. Super, kraj puta.
Inače, svi događaji i likovi u ovoj priči su izmišljeni. U Srbiji vozovi idu 200 na sat, kupei su klimatizovani, naš narod se ne plaši promaje, možete napuniti telefon jer imate šteker, a ljubazni kuvari (koji su trezni ceo put) u restoranu će Vam spremiti svakve đakonije...
Нема коментара:
Постави коментар