Elem, put vozom za Podgoricu i obratno je najčešće sam po sebi avantura. Već u Beogradu nije bilo mesta, te je nas sedmoro sedelo na šest stolica u hladnom kupeu, što je opet bilo zgodno jer onako stisnuti i nismo razmišljali mnogo o zimi, a momak koji je išao samo do Užica je imao neku brlju koja je mogla da te odledi i na -50.
U kupeu standardna hard-core ekipa:
1) već navedeni momak iz Užica – malko nervozan ali dobro snabdeven za put: rakija, sendviči, sokovi, kisela, novine… a mislim i da povrh svega koristi neke lilulice (kako inače objasniti toliki entuzijazam i pričljivost)
2) bivši Udbaš u penziji koji sa gađenjem gleda šta je ostalo od nekadašnjeg voza kojim se vozio drug Tito i sve vreme drži vezu sa kondukterom i organizuje akciju uvođenja toplote
3) baka kojoj je hladno i duva joj promaja i na 40 u ladu a kamoli na ovoj zimi a pritom je njen sin oženio onu kurvu pa sa njim više i ne priča (zato nas udavi)
4) švercer koji je glumio iznenadni napad dijareje baš kada je naišao kondukter
5) japi sa laptopom, inače iz Požege, onako nalickan deluje kao da je apsolutno promašio ne voz već zemlju u kojoj živi
6) interesantna crvenokosa devojka, jedina sa kojom sam imao kolko tolko želju da pričam
7) moja malenkost, neizostavni začin u svakoj čorbi
(brojeve sam pisao čisto da ne bih izmislio osmog lika)
Ali, svemu što je lepo dođe kraj, ovoga puta još i brže. Ekipa se osula već na Zlatiboru kad smo devojka i ja ostali sami. Zove se Milena, iz Beograda je kao ja a krenula je na neku ostavinsku raspravu u Podgorici. Ja naravno ispričam naširoko svoju životnu priču tako da smo već kod Zlatara i ostali bez nekih tema (uvek su me smarala ona pitanja tipa a šta slušaš i gde izlaziš bla bla… mislim da se ne lažemo, niti ću promeniti mišljenje o nekom zbog toga, niti me mnogo i briga). Tišina, jedino što se čuje je cvokotanje naših zubića.
A onda ideja. Njena. Predložila mi je da oborimo sedišta (ne nije to što mislite) i da legnemo ispod jakni i nabacamo još stvari da se ugrejemo. Tako i uradismo, ali efekat i nije bio dovoljan, i dalje je bilo zima. Mic po mic, tek njena ruka je bila brzo oko mene a ni moja baš nije bila mirna (prvo što mi je palo na pamet je da će me odžepariti majke mi). Toplota priljubljenog tela je učinila svoje, hladnoća je nestala. Gledao sam je a ona je žmurila. Mnogo lepe crte lica. Tako zagrljeni prođosmo granicu, policija nije ni ulazila. Ubrzo smo i zaspali.
Buđenje je bilo čarobno. Još jedan pogled na tu lepotu. Kao da sam je pogledom probudio. Pogledala me je i poljubila. Sad, nisam ja neki ekspert za poljupce, ali za mene je to bio jedan od najlepših poljubaca, tako prijatan, iznenadan, strastven. Nisam mogao da prestanem da je ljubim, rukama sam prelazio preko svakog dela njenog tela…
Sve dok krajičkom oka nisam zapazio nakeženog saputnika na sedištu iza nje. Njegov kez je govorio više od hiljadu reči, malo je falilo da mi kaže: toooo majstoreeeee, udriiiiii. Trgnuo sam se. Ona se brzo okrenula a nakon toga se zacrvenela, njen pogled kao da mi je govorio: magarče jedan, pa što ne kažeš da nismo sami.
Napokon saputnik reče: Đeco, ja da Vam ne smijetam, idem da pripalim jedan duvan…
U holu je brzo našao kolegu, što smo mogli čuti kroz pozdrave: Đe si Jovo sokole i Đe si Trifune junačino.
Pogledao sam kroz prozor. Prolazili smo Bioče. Uh pa bar ova neprijatna situacija neće dugo trajati, nema još puno do Podgorice. Tišina je govorila više nego bilo koja reč a prekidali su je jedino zvuci našeg ponovnog pakovanja. Na izlasku iz voza džentlmenski sam joj poneo kofer. Nismo čak ni brojeve razmenili, ne znam ni sam zašto ga nisam tražio… Sela je u prvi taksi, mislim da je bio čak i divljak, maltene onako bez pozdrava.
Trifun je otišao dalje sa svojim kolegom. Jebo mu ja… (popuniti po želji)
E sad...kada sam ja stigla da pročitam txt na b4c, već je "prošao voz" pa mi je bilo glupo da se utrpavam. A htela sam da kažem...
ОдговориИзбришиDok sam sutdirala odem ja na žurku u jedan gradić i zamoli me drugarica da svratim do njenih da joj pošalju 2 tegle ajvara (Srbija bato:))). Ja to sve uradim, odem na žurku i tamo mi se mnogo dopadne jedan lep baja. Šmekamo se mi cele noći, bacamo farove jedan na drugog samo tako, ali ništa :( Pred jutro krenem ja na ŽS da se vratim doma, kad eto njega ide da me isprati. I dok čekamo voz, on me iz čista mira tako slatko i lepo poljubi da su mi obe tegle ispale iz ruku i potpuno se razbile. Što mi je bilo žao:))) Mislim šteta za ajvar:)
EEEEj, baš mi je drago da sam te videla:)
Čekaj, prvo si otišla na žurku pa uzela ajvar ili obratno... pošto mislim da te je baja pratio iz koristoljublja, em te cmakao, a hteo i teglu za sebe :D
ОдговориИзбришиMada što kažeš, stvarno šteta za ajvar.
Drago mi da si ovde, biće novih tekstova i ovde i na b4c, red je i da završim onu seriju a imam i kineske pustolovine (objaviću ih čim komunistička partija PRC-a to cenzuriše).