Kockari

Dva momka su zabrinuto gledala u teletext lokalne kladionice. Otkako su stavili poslednjih 100.000 din iz fonda za crne dane na Romu iz X u 1, nisu se osećali lagodno. Znali su i sami da je to poslednja nada, uteha i spas, ali da su im šanse mršave. Doduše na poluvremenu je rezultat bio 0-0 i još su bili u igri.

Pepeljara na stolu se punila, a radnica za pultom je postajala sve zgodnija kako su dolazile nove ture pića. A onda u trenutku, ekstaza: GOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOL… 1-0 za Romu. Srđan je skakao od sreće, kao malo dete. Marko, poslovično tih, promrljao je sebi u bradu: pomozi nam Bože, samo još ovaj put da se iščupamo.

S: E Mare, znaš ti šta ovo znači, izvukli smo se iz bule eeeeej. A svi su nam pričali da od ovoga leba nema.

M: Nije još ništa gotovo, ima da se igra jos 20 minuta

S: Ma Mare, ne seri bre, nemoj mi te negativne vibracije i misli… De mož Roma da ga primi od Atalante, to sad zakucava u kecu, svega mi.

M: U pravu si verovatno, al ajde da sačekamo kraj.

Minuti su prolazili veoma sporo. Ture piva su pristizale jedna drugu…

S: Mare, idu bolji dani, osećam to, dosta više ovog jebenog posta.

M: Ej, još 3 minuta do kraja, ali nekako osećam da su pare naše.

U tom trenutku hladan tuš. 1-1. Dva drugara gledaju teletext u neverici…

S: Pa Mare, ovo jednostavno nije moguće, keve mi, pa bre, jesu li ti ljudi normalni, pa izduvaće ga za titulu, alooooooo… Jebem li vam majku majčinu, pa ovo nije normalno, jebeni žabari, nameštaju celo jebeno prvenstvo, i danas će ladno titulu da izgube

M: Nije mi dobro, brate evo preseklo me nešto ovde u grudnom košu

S: Ma mamicu im njihovu, znači kad vidim onog Totija, ima glavu da mu otkinem, govedo jedno

M: Srle, šta ćemo da radimo jbt, ovo su nam bile zadnje pare

S: Nemam pojma

M: Brate nemam ni za pljuge

S: Ma uzajmićemo se kod Pere zelenaša

M: Cvrc… reko mi ladno da više ne može po starom. Oće da zajmi, al nam dozvoljava da igramo samo 500 dinara po tiketu, kaže da mnogo lomimo i da tako više ne možemo, i da pare mora da vraćamo svakog meseca

S: Pffff, govno jedno… Pa ne znam, a da mu obećamo da nećemo više da lomimo a posle ćemo mi po starom.

M: Jok, kaže da od kada smo ga poslednji put tako prešli više neće nama davati keš, nego će plaćati on naše tikete… kao da nas kontroliše

S: Nepoverljivih li ljudi

M: A da pitamo Mikija, on je pun ko brod a i mnogo smo mu pomogli.

S: Slaba vajda, kao ekonomska kriza, pa je dužan i ružan, ladno je on od mene tražio neke re na zajam.

M: Strašno. Nego Srle stvarno, šta ćemo sad. Ja sam brate prodao iz stana maltene sve živo, evo ćale mi je rekao da kad sledeći put nešto nestane iz kuće ima i ja da nestanem…

S: Ne znam (pretura po džepovima). Brate, ja još imam ovaj telefon (vadi novi blekberi i stavlja na sto). Al ne znam kako kevi da objasnim da će da plaća račun još 2 godine a nema mi telefona.

M: Ma lepo joj objasni da počinješ neki biznis, pa ti treba ške. Evo recimo sad je do jaja da se radi infrastruktura, putevi… da da, to joj reci, kao neki jadranski autoput, slaži nešto.

S: mmmda, moraću očigledno

DISCLAIMER: Svaka sličnost ovih događaja sa događajima u vladi Srbije je apsolutno zlonamerna. Nije tačno da se Telekom prodaje zato što je naša vlada kockala pare, već zato što imaju iskrenu želju da sagrade bar 100km autoputa ove godine.

Trbuh, kruh, ja - part IV

Prodati u Americi nije jednostavno. Dobro, sve to tako lepo izgleda na papiru, Ameri su skloni kupovini raznoraznih gluposti, ali isto tako velika je i konkurencija. Pošto nisam prodavao neki super ultra giga sega mega povoljni aparat koji u isto vreme prži kajganu i pere veš, već šerpe, lonce i poklopce koje imate na svakom ćošku to baš i nije bio lak zadatak.

Nakon motivacionog sajbera sa gazdom, na kojem je on napisao sledeće:

-Reci i Mikiju a i ti da znaš, evo zavijam ovde kao gladan vuk sa Zlatibora: Oću da prodate dva kontejnera robe za 15 dana inače gasimo posao i to ja dolazim tamo pa ću ja da ga gasim…

shvatio sam da je vrag poprilično odneo šalu, i da je vreme da stvarno prodamo nešto (ili da likvidiramo gazdu a ne firmu ovde u Americi).

Svaki početak je težak. Prvi moji pokušaji ovde za nekom većom prodajom su bili preko srpskih doseljenika i njihovih veza, o čemu će biti više reči u nekoj od narednih priča. Tu sam shvatio da i ne volim previše naš narod, i da osim tu i tamo neke sporadične pomoći tipa da mi se nađe posao liftboja ili da pečem ćevape u nekoj od srpskih kafana, nekog leba baš i nema.

Danima sam obijao pragove mnogih velikih firmi koje su bile potencijalni kupac naše robe. Bio sam odbijan na najrazličitije načine, ali se uglavnom sve svodilo na odugovlačenje sa nadom da ću ja odustati. Dani su lagano prolazili, gazdin dolazak se bližio a nervoza je rasla. Nedostatak dobrih poznanstava i kontakata je činio svoje a što je još crnje ni kolega Miki baš nije bio bolji, tj. delovao je kao da poznaje još manje ljudi nego ja iako je živeo u Čikagu već 10 godina. Moje spamovanje raznih firmi sa posebnim ponudama se nije isplatilo. Kraj avanture se lagano nazirao…

Tog jutra sam ustao namrgođen. Dok sam pio kafu i čekao doručak, krajičkom oka sam prelazio preko današnjeg spiska potencijalnih kupaca koji će me odbiti. Jedna firma mi je upala u oko posebno, jer sam posetio njihov štand na sajmu kućnih proizvoda pre par dana. Zapravo ne toliko sama firma koliko sam se setio da su imali zgodne promoterke, i kako sam se baš sa jednom od njih nešto silno ispričao, kao trendovi u nameštanju kuhinja (bože gospode, šta ja pričam devojkama…

Obukao sam najbolje odelo, i krenuo da obilazim po redosledu. Dan je išao grozno, i neuspesi su se nizali jedan za drugim. Stigoh najzad i u tu firmu, sa i ne baš velikim očekivanjima. Ljubazna gospođa na recepciji je razvila svoj kez od uva do uva, rekavši mi pritom na najlepši mogući način da ako probam da ignorišem njenu pojavu i nastavim ka kancelarijama, obezbeđenje ima da me zakopa tu odmah iza. U principu, nije mi to bila ni namera, ja sam samo hteo da vidim gde su te promoterke. Sav promotivni materijal, cenovnik i sve što uz to ide, predao sam ljubaznoj teti. Dala mi je neki obrazac da potpišem i već sam se okrenuo da se poklonim i odem, kad se na vratima pojavila ONA.

Ona: Pa ti si levak. Hehehehe, uvek su mi bili smešni

Ja: Jes, i ja sam sebi uvek bio smešan

Ona: Otkud ti ovde

Ja: Evo neka ponuda, imamo neke spešl promošns

Ona: Oou, pa to je onda for mi

Ja: Stvarnoooo? Konačno sam upoznao direktnog kupca, a trudim se samo već 3 godine.

Ona: Hihihi

Ja: Okej, bar da znam da me je odbila lepa devojka a ne tamo neki ćelavi nadrndani kancelarijski pacov. Nego šta kažeš da ja tebe odvedem na ručak, batali posao, od toga ionako nema ničega.

Ona: Sori, ne mogu, već sam ručala a imam još lat ov pejprvork da uradim. Ali ajde ovako. Pik mi up večeras et 8 oklok pa možemo da večeramo.

Ja: hmmmovajtucmuc Jea, naravno

Zapisala je adresu na vizit karti i dala mi je, onako nasmejana. (Od sada isključivo pričam sa devojkama o trendovima u nameštanju kuhinje).

U sobu sam uleteo kao tornado. Pravac kada, sređivanje, brijanje, nabacivanje moje standardne Džordž Kluni face. Bio sam spreman još kolko u 6, pa sam sišao dole do bara da ubijem vreme i nervozu sa jednim ladnim Ginisom. Kad je došlo vreme da krenem, pozvao sam taksi i krenuo.

Vožnja je bila na totalno drugi kraj grada ali smo relativno brzo bili tamo. Pozvonio sam na interfon, i ona je jako brzo sišla. Pošto sam Čikago poznavao isto kao i nuklearnu fiziku, predložih da ona izabere neko mesto. I izabrala je. Uvek sam u filmovima gledao takve restorane. Posebno me interesovala ta fascinacija prekobrojnim viljuškama, noževima i sličnim spravama za mučenje. Restoran je teško sranje, porcije gledate ispod mikroskopa a cene su kao da lično britanska kraljica pravi obroke. Ali dobro, to sad sve nije tolko bilo bitno.

Preko puta mene sedi prekrasna plavuša, i to je jedino važno. Zove se Džuli, ima 28 godina, dobar posao, solidno obrazovanje, trtlja kao nenormalna. Uopšte, Amerikanke su vrlo easy going devojke, lako je komunicirati, vrlo su otvorene na početku bilo kakve priče, i nema mnogo ustezanja. Saznajem iz priče da je imala do skora nekog idiota, taj je nju non stop nešto varao, ali nije ni ona njemu ostala dužna a i plus mu je razbila neki skupoceni porcelanski set njegove majke. I tako sve u svemu, super joj je život, zadovoljna poslom, al eto malo izlazi, nema vremena, zapostavila je prijatelje.

Dođe na red i moja neka priča. Te nju kid on d blok fazon, te još se adaptiram, te nedostaje mi moja Serbia, eto i po ceo dan radim. Ništa nisam stigao da vidim od Amerike, prava mukica. Ljubavni jadi samo takvi… ali sam to nekako uvio u simpatično gorko kiselo slatku bombonicu, pa je razgovor išao baš glatko.

Večera je bila ukusna ali tanka. Ja sam tražio neku šniclu a dobio izgleda pola, ona neko jelo koje ne umem da izgovorim ali u osnovi mu dođe pirinač, povrće i boga pitaj šta. Na kraju večerinke i posle pristojnog dezerta, tražio sam račun i normalno i platio (iako je g-đica insistirala da bar podelimo, ja sam objasnio da to tako ne ide sa Balkan bojz)

Taman kada sam krenuo da zovem taksi, uhvatila me je za ruku. Rekla mi je noć idealna da prošetamo malo, možda i negde popijemo i neko pićence. Svratili smo u neki bar u kome je treštala neka bzvz muzika. Ona je pila pivo isto ko i ja, mada sam očekivao da će uzeti neko damsko piće. Nastavili smo veselo čavrljanje i razgovor je zaista bio sve prijatniji a i piće je sve brže išlo. Pogledah na sat i videh da je već ponoć. Sutra novi radni dan mora da se razilazimo. Na izlasku iz bara, uhvatila me pod ruku. Zagledali smo se, a onda je samo rekla: Moram da te poljubim.

Ljubili smo se tako na ulici nemam ni sam pojma kolko. Vreme više nije bilo bitno. Predložio sam da odemo do mene. Pristala je. Brzo smo našli taksi i još brže bili u sobi. Neobuzdano, divlje, vrelo, neponovljivo, boljih reči za tu noć nemam.

Budilnik me probudio iz 10-og pokušaja. Ona više nije bila tu, ali me na komodici čekala poruka na stikeru: Call me ♥

Nisam preterano žurio u kancelariju iako sam već kasnio. Lagano sam doručkovao i popio kafu a onda tek krenuo.

Kada sam ušao u kancelariju, kolega me je sačekao sa ushićenjem: E, nećeš verovati al upravo nam je BiEmBiDi Korporejšn potvrdio narudžbinu za 40.000 dolara. Zapalio sam cigaru i rekao: Aha…

To be continued…

Trbuh, kruh, ja – part III

Podnaslov: Our friends spammers

Jedan fenomen Vam brzo uđe u oči i uši. Sedite tako u ofisu, pijuckate polubljutavi mokaćino (ili kako god se već zove) sa više čokoladnih kuglica i malo šlaga i jednom višnjicom ali bez kofeina koji se oladio još na parkingu Starbucks-a, kad zazvoni telefon. Nepoznat broj, taman se obradujete da Vas zove neki kupac, kad ono razgovor teče otprilike ovako (Disclaimer: ceo razgovor je vođen na engleskom ali radi ugođaja ga predstavljam ovakvim):

On: Halo, dobar dan, Mr. Phil mi treba.

Ja: Spiking

On: Ouuuu, Mr. Phil, kako ste, ovde Piter, remember, upoznali smo se prošlog meseca na prijemu u City Hall.

(Hmmmz, nisam ni bio ovde prošlog meseca, a samo bi idiot mogao mene da zove na prijem u City Hall, tako da već vidim da me radi ko što ja radim devojke al opet pristajem na igru kao što i te devojke pristaju)

Ja: Ouuuu jes, sećam se, hau ar ju Piter.

On: Guud, evo posao, trka, ali ne žalim se. End ju

Ja: Ne baš sjajno, posao tek kreće, ali biće bolje

On: Grejt, kip it ap. Nego jeste li dobili moj e-mail

Ja: Jok, ništa

On: hmmm, mora da sam ga pogrešno prepisao sa vizit karte

Ja: Jes, šit hepens

On: Ajde mi izdiktirajte molim Vas agen, imam sjajnu ekskluziv ponudu samo za Vas. Čak me je danas zvao i CEO Targeta, i rekao mi da kupuje celu količinu, al ja sam rekao da Vi imate prednost, a Vama sam dao 15% nižu cenu.

Ja: Ok, rajt daun, ef ef et en el es ti ar ej di i dot kom

On: Grejt. Lec tok sutra, kad prostudiraš moju ofer. End moja sekretarica će zvati tvoju da zakažemo lanč ovih dana

Ja: Greeejt. Kip in tač

Skoro nisam imao ovako prijatan i iskren razgovor, verovatno od onda kad mi je zubar rekao da neće ništa da boli. Posle minut, stiže mi email. Ekskluziv super ofer, samo za mene. Aparat za doručak, tj rernica ringlica toster sa kafematom i đuserom sve u jednom, za fenomenalnih 69.99$. Za onog magarca iz Targeta je skuplje (ne postoji magarac u Targetu, do njega se ne može stići telefonskim pozivom i lakše je kontaktirati US prezidentea nego njega… ) . Doduše u Kini tako nešto košta nekih 17-18, ali ne bih da budem sitničar. Telefon opet zvoni, pogledam caller id, opet moj drug Piter:

On: Haj Phil, maj frend, samo da proverim jeste li dobili moj mejl.

Ja: Jes

On: Grejt, evo imam još jedan, to je obrazac porudžbine.

Ja: Jes, ali ja nisam još siguran da ćemo poručiti

On: Phil, maj frend, ne očekujem ja od tebe neka mirakls, par komada, probajte kako će Vam to ići, ovaj proizvod je neverovatan hit na zapadnoj obali.

Ja: Jes, ali mi nismo ni na kakvoj obali, tj ne znam da li je lejk Mičigen vest ili ist obala

On: Hahahahaha aj lav jor smisao za humor

Ja: Dobro, videću još, ne obećavam ništa

U međuvremenu došao je i pogrbljeni poštar, i ostavio mi 86 različitih koverata. Nije ni čudo da je pogrbljen od tolikog tereta koji nosi. Nehotice pregledam poštu, reklame, reklame, reklame, račun, reklame, reklame, još reklama, račun. Seckalica za papir će danas da otplati novac kojim je plaćena.

Kolega se vratio sa terena, obišao je par prodavnica danas da napravi neku prodaju (i dalje namrgođen što ne može da pravi sajt) ali rezultati su mu slabi tj. nikakvi. Izlazimo do malog restorančića na ručak. Naručujem belo meso, i dobijam ga naravno između 2 parčeta neke zemičke ili šta već, sa malo majoneza i kečapa unutra i poseban tanjirić sa malo pomfrita. Krvoločno gledam kelnericu i razmišljam da i nju ubacim u zemičku. Mislim, alooo, nisam tražio jebeni burger, nego belo meso. Kolega mi se smeška, očigledno je da ga cela ova situacija zabavlja.

Kad sam se vratio u kancelariju, telefon je opet zazvonio, opet Piter.

On: Haaaj Phil

Ja: Haaaj Piter maj frend

On: Neka njuz oko moje ofer.

Ja: Jok, not jet

On: Hej, pričao sam sa mojim šefom. Rekao sam mu: hej, dous gajs ar ril dil, top distributerz, ne možemo im davati šiti prajsez.

Ja: Pa baš i nismo, ko što rekoh, tek počinjemo, a ono Vam jes malo skupo

On: Ovaj prodakt će Vam pomoći, ova bejbe prodaje sama sebe

(u mojoj glavi odjekuje nešto tipa: pa sad ova bejbe se meni ne bi prodala ni da mi plati… )

On: I da se dogovorimo, ako poručiš 10 komada, dam ti još 15% diskount

Ja: Ma meni se ovo baš i ne čini kao neki p…

On: Da, 20% diskount je bolje. Ok, evo ovako da se dogovorimo, 20% ali ne mogu dole, i ja moram da hranim maj čildren

Ja: Ne, hoću da ti kažem da nisam baš zai…

On: Oh Phil, kakav si ti tvrd pregovarač. Poslednja ponuda 25%, ali moraš do kraja dana da poručiš 20 komada.

Ja: Stvarno nisam siguran da mogu

On: Luk Phil, moram danas nešto da prodam, maj bos me pritiska, na kraju sam nerava, ako danas nešto ne prodam mogu slobodno da tražim drugi džob.

Ja: Ok, ok, 10 komada, 30% popusta

On: Prodato. Evo ti obrazac na mejl. Keep in touch

Jbg, ko će čoveku da se nađe u nevolji ako ne prijatelji…

Trbuh, kruh, ja – part II

Vremenska razlika se i nije ispostavila kao ne znam kakav problem. Moj iščašeni bio-ritam (čitaj spavam danju radim noću) se ispostavio kao idealan za tamošnju vremensku zonu, pa bi se pre moglo reći da će mi kasniji povratak teže pasti.

Onako odmoran, negde oko 8 ujutru, sišao sam na doručak. Dok sam gledao u meni, keša mi je već sipao kafu veselo zviždućući. Inače primetio sam da sam i pored 11 godina učenja engleskog jezika totalni duduk da ih išta razumem. Sve što sam čuo konobara dok je veselo čavrljao samnom je bilo ono Kenijevo iz South Park-a: mhmhmhmhmhmhmh. Klimnuh glavom i na slogove podelih nešto tipa bejkon end egz end oranž đus, i on nestade, što bi trebalo da znači da smo se razumeli. Uskoro mi je stigao prilično ukusan obrok, i bokalčić sa isceđenim sokom od pomorandže. Fino. Pošto ne umem da isključivo jedem, već moram i da imam neku dopunsku aktivnost maznuh neki lokalni list. Boring, boring, boring… te neki podaci kad je izašlo sunce, te kojim danima ovi iz gradske čistoće nose smeće, te sve neke komunalne vesti… uh moram da pod hitno nađem neki Playboy ili CKM.

Kolega je bio tačan, ne zato što sam mu ja bio šef, već zato što se nadao da će danas biti plata pa je hteo da me impresionira. Zapravo i nije imao čime, mi smo bili two man company, bolje reći one man, pošto je on živeo u nekoj zabludi kako će on da pravi neke sajtove (inače radnja se dešava u najgore vreme pucanja .com biznisa kad je bilo lakše doći do predsednika Amerike nego do posla u toj industriji) pa ćemo mi robu da prodajemo preko našeg sajta i tako ćemo živeti srećno i dugovečno. E pa jbg, ja sam nosio gazdinu direktivu, da oće u svakoj prodavnici u Čikagu kad uđe da nađe našu robu. Na kraćem sastanku sam obavestio kolegu o tome i on se smrko ko da sam mu upravo pobio pola šire familije. Ali eto, složih svoju standardnu don’t kill the messenger facu pa nije bilo mnogo rasprave.

Zaključih da je radnih šokova dovoljno za prvi dan. Zamolio sam ga za kraću turu kroz Čikago. Nakon nepunih 15 minuta, bili smo u centru. E to sam hteo da vidim. Soliteri bre, soliteri. Nikada nisam razumeo tu svoju fascinaciju visokim zgradama, pogotovo što se užasno plašim visine pa mi ne pada na pamet da odem na 93 sprat ne znam čega samo da bi malo buljio u panoramu grada. Ali grad kao grad mi se jako svideo. Za kratko vreme se pretvorih u japanskog turistu koji samo ide i škljoca. Iznenadilo me je i to koliko je grad čist, sređen, nekako baš umiven, valjda na to u Beogradu gde je najnormalnije baciti kesicu čipsa, koru od banane ili opušak i nisam navikao. Kasnije smo se provozali do jezera Mičigen. Iznenađen sam bio pričom o veličini jezera i poređenjem sa recimo Jadranskim morem, koji ispade mala barica u odnosu na to jezero. Ipak, šetanje po plaži mi je brzo ubilo želju za daljim bitavanjem napolju jer je vetar probijao moju perjanu jaknu.

Kako trgovac u meni nije hteo da miruje, otišli smo do najbližeg Wallmarta, jer sam hteo da se na licu mesta uverim kakva je to čuvena mega prodavnica. I nisam pogrešio. Jbt, koje ludilo od cena. Prvi put sam tu video peglu od 2 dolara. Mislim alo, bio sam ja i u Kini pa to nisam našao. Naravno, kolko para tolko i muzike. Za našu prosečnu domaćicu takva pegla ne valja ničemu. Možda ona i može da se uključi u struju, možda i radi, ali opaliti muža njome u glavu i postići efekat… jok, ništa, nada, nula. Isto to je važilo i za ostale male kućne aparate ali i za posuđe. Sve je to lepo, džabe, al se raspada već tu na rafu. Ipak nakupovao sam gomilu džank fuda, čisto reda radi (ah da imam i microwave u sobi pa mogu da grejem) a i za slučaj da bude neka apokalipsa (ipak je homeland security izdao neko saopštenje da se očekuju novi napadi famoznih terorista).

Kolega me je vratio u hotel, i polu naduren otišao kući (njemu i dalje nije jasno kako to da nećemo da on pravi sajt za 3500 USD mesečno). Dok sam obrtao kanale, naišao sam na jedan mnogo interesantan fenomen. TV sudnice imate na svakom petom kanalu. Jedan od onih koji mi je upao u oči je lik koga zovu Extrim Akim (kao mnogo je strog). I sad tu recimo sin tuži tatu zato što je vikao na njega, a ovaj oma kontra tužbu jer je sin narkoman i propalica i maznuo mu iz novčanika 100 dolara. E al nije tu sve samo u blamiranju pred kamerama i iznošenju prljavog porodičnog veša. Joook, ima tu i deo kad strogi sudija presudi, pa suze u publici, pa navijanje, pa ovog što izgubi maltene vode petorica iz obezbeđenja na izvršenje neke stroge kazne tipa- izvini se svojoj tetki što si joj rekao da je debela i moraš svaki dan da nameštaš svoj krevet u narednih mesec dana. Dok sam lagano tonuo u san, smišljao sam srpsku verziju tog šoa, čak sam imao i slogan: Prestrogi Pera, uvek pravdu utera…

Nakon popodnevne dremke, siđoh dole u bar. Naručih burger i Ginis (već od sutra će me pitati: Usual?). Bar je inače super mesto da se upoznaju ljudi. Osim što meni te večeri nije baš bilo do toga. Ipak na mesto do mene sede jedna teta. Htela je da joj prodam jednu cigaru (ne ne ne, nisam imao nikakve smešne cigare niti sam diler ) što je meni bilo čudno, te joj dadoh 2 cigare i vratih ona dva dolara što je pokušala da mi uvali (mislim zarada je bila pristojna al ja sam ipak fin mladić i test roba je uvek besplatna, ups to napisah naglas). Teta je imala 40ak godina za razliku od mojih 24. Bila je interesantan lik, fino sređena i upicanjena ali opet ništa posebno, neki sajkomambodžambo terapeut. Seckala me je pitanjima, a ja navikao da odgovaram ko u školici. Onda je ona pričala o tome kako ima 3 stana, eto bogata je, para ne fali, Amerikancima uvek nešto fali u glavu pa njen posao ima super perspektivu, a eto ja sam mlad, lep, obrazovan. Kako sam već popio 4 ginisa, ta informacija i nije mnogo dopirala do mog mozga, bar ne dok me nije zagrlila i rekla kako bi ona mogla puno da mi pomogne oko papira da ostanem ovde. Pošto su do sada već svi u baru (osim mene) shvatili šta se dešava red je bio da i meni zasvetli lampica. Promrmljah neku priču kako eto meni mnogo nedostaje moja devojka (laaaaaaaaž) i kako ja ne planiram da ostanem tu (istina) i kako sam mnogo umoran a eto imam hiljadu i jedan sastanak sutra i moram da idem da spavam ali eto bilo bi mi drago da ponovimo ovo pićence neki drugi put bla bla. Ostavih 20-icu na šanku i pobegoh.

To be continued…

Trbuh, kruh, ja – part I

Ispraćaj je bio dirljiv. Osim mojih, na aerodrom je došao i gazda. Devojka nije mogla, opravdano, imala je veče pre toga vrlo važan poslovni sastanak (hmmm) pa joj je trebao njen beauty sleep. Čekiram kartu, a iza mene Divac. Super, iza mene, prvo idu VIP pa tek onda svi ostali. Sedamo na kafu. Kevu i sestru i razumem, al ne kapiram gazdu koji i pored velike neispavanosti preglumljuje nastupljujuću prazninu nastalu mojim odlaskom u svet. Ko da pa idem da radim za sebe, a ne za njega, tek u toj sceni fale samo trubači koji sviraju neku ispraćajnu pesmu.

Let do Frankfurta na Majci je bio ugodan. Manje interesantan deo bio je na samom aerodromu. Sve neki arapi, posedali dole, čekaju. Verovatno ću i ja tako u narednih 6 sati dok ne dođe moj red da sednem na avion. Radi orjentacije prvo proveravam gde je moj gejt, da ga posle ne bih tražio ko blesav. Telefon zvoni, gazda. Objašnjavam mu da mislim da sam pogrešio avion i da se nalazim negde okružen sa mnogo arapa. Panika u njegovom glasu, daje nalog nekome tamo da odmah zove aerodrom. Budala. Kupujem današnje izdanje Financial Times-a, sedam u McDonald i otvaram laptop nekako u isto vreme. To što ću uglavnom igrati pasijans nema veze, bitno je da delujem pametno.

Ekonomska klasa do Amerike je prilično sranje, pogotovo ako ste kupili najjeftiniju kartu (beležim svoje prve misli koje ću poslati gazdi mailom) pa sedite u sredini između 2 Amerikenjca. Pritom njih dvojica već 2 sata pričaju o Iraku (jedan od njih je bio pa na svom laptopu pokazuje slike iz neke pi… ma… koju su osvojili ili šta već). Ja otvaram svoj laptop i pokazujem im sliku neke livade. Objašnjavam kako je to baš livada na koju smo skrljali F117. Jedan od njih zagleda i pita se gde je avion, a ja mu objašnjavam da se ne vidi jer je nevidljiv… hahhahahaha taj vic me uvek nasmeje pogotovo kad ga pričam nekom mrskom okupatoru. Ako ništa, shvataju da imaju posla sa idiotom i prekidaju komunikaciju. Super, eto meni spavanja. Budi me turbulencija i nežan uspaničen glas stjuardese koja nas obaveštava da je to sasvim normalno i podseća nas na bezbednosne procedure. Ipak posle par minuta sve prestaje, i ja se vraćam spavanju.

Udaranje u tlo i nije bilo bog zna kolko nežno, ali su neki ipak aplaudirali (nisu stvarno, nego mi eto pade na pamet jedan običaj iz Jata na liniji Podgorica – Beograd kada zbog velikih turbulencija u najavi ne posluže ni kafu). Primetio sam odmah da je aerodrom u Čikagu veoma dugačak, jer sam morao da šipčim onako uspavan bar pola kilometra (dobro opet možda malo preterivanje). Namrgođeni imigration officer me je skenirao pogledom. Business or pleasure, sir? Pomalo of both – nemušto odgovaram a onda se ipak šaltam na little of both. Ne zanimam ga previše, lenjo pregleda moj pasoš i lupa mi dozvolu na 3 meseca.

Stupam na American soil. Ne neću da ljubim, nego fala bogu da mogu cigar da zapalim i da oma zagadim neku javnu površinu i da se provučem bez kazne. Kolega me čeka, nasmejan, sa standardnom proser rečenicom: Welcome to United States. Odjebavam ga na keca, i molim da me odveze u hotel pošto sam umoran. Pored autoputa sve neka skladišta, veleprodaje, čuda razna, al sve mi to nekako ne deluje dovoljno space, kao što sam očekivao. U mojoj glavi to sve samo soliteri, kad ono jok, 2 sprata najviše… pfff, pa i Kina bolja od ovoga.

Hotel je urađen kao i svaka kuća u kraju, sav je u drvetu. Hmm, moraću da pazim gde gasim cigaru. Ljubazna recepcionarka sa hrpom debilnih pitanja i formulara najzad posvećuje punu pažnju isključivo mojoj kreditnoj kartici. Soba je dobra, plaćam je 500 USD mesečno i za te pare mislim da i nisam loše prošao. Imam TV, kablovsku, kupatilo, mogu sam da podesim grejanje… not bad at all. Odmah iza vrata mi je wending machine od Pepsija, ako mi slučajno u nekom trenutku skoči količina krvi u šećeru. Umor me savladava al sam ipak gladan a i žedan.

Silazim u hotelski bar, naručujem burger i Ginis. Super fora sa ovom penom u obliku deteline (ili sam previše umoran pa mi se priviđa). Sedim za šankom i jedem. Moj razgovor sa barmenom koji je kiparski Grk zvuči kao da pričaju Italijan i Rus na engleskom u nekom špijunskom filmu a kroz glavu mi prolazi Rade Šerbedžija. U razgovor se uključuje i neki lokalni čoban budala. Pita jel Serbia isto što i Sibiria. Dok sam mu objasnio da nije već je pitao da li u Srbiji ima nekih devojaka koje bi on mogao da j… pa da li imam ženske članove familije itd. Kao i uvek, nisam reagovao previše temperamentno. Zagrlio sam ga prijateljski a onda opalio njegovom glavom o šank. Ućutao je. Iskreno sam očekivao odgovor i da već prvi dan budem uhapšen ali se samo kulturno izvinuo, platio račun i otišao. 1:0 za mene.

Odlazim na spavanje, sutra imam naporan dan.

To be continued…

Carina

Carino naša, Koja si na terminalima,

da se sveti ime Tvoje,

da dođe Carstvo Tvoje,

da bude volja Tvoja, i na prelazima kao na terminalima.

Robu našu nasušnu daj nam danas;

i oprosti nam štimanje faktura naše kao što i mi opraštamo komitentima svojim;

i ne uvedi nas u prekršaj,no izbavi nas od sanitarnog i radiološkog pregleda.

Amin

Otprilike tako izgleda moja današnja molitva. Zapravo neuspešna molitva, jer mi danas roba nije stigla. Doduše, tu je ona negde, na par ćoškova od mene. Ali danas ne mogu da je pipnem. Jok. Spremio sam i pare da platim, i 100 EUR sa strane da podmažem, i svi papiri čisti (oprani u veš mašini). Ali ne, ne vredi. Boli njih briga što se meni žuri kući, što još samo to čekam. Nakon svih mogućih pritisaka, pretnji da ću da se opašem bombama i naučim kuran i odem tamo, zvanja sestre od strica Mila Đukanovića, dobio sam samo kratak odgovor: Ne može, pao sistem!

E sad pitanje dana glasi: kako se carini diže… sistem?

2012 ili Klimavo glupa priča o tome kako će zbog ne znam čega ceo život na zemlji nestati

Sinoć sam se baš “zabavio” gledajući 2012.

Ne znam doduše ni šta sam očekivao pre gledanja ali dobio sam isključivo kliše, i to kako u samoj radnji tako i u glavnim junacima priče. Ipak baviću se klišeima kod junaka i junakinja:

-Američki predsednik – crnac. Dobro jeste, sve stoji, ali pošto je crnac, morali su ga kazniti (žena mu je umrla još pre početka filma) i ima lepuškastu ćerku. Da je bio belac možda bi i imao neke šanse za preživljavanje, ovako samo čekate scenu…

-Glavni lik 1 (naučnik) – politički korektno opet crnac. On je jedini to na svetu video, Ameriku bi bez njegovih saznanja zadesila neočekivana apokalipsa. Neoženjen, i gleda u lepuškastu ćerku predsednika…

-Glavi lik 2 (pisac) – naravno belac čisto radi simetrije. Propali pisac, sada vozač ruskog tajkuna (interesantno). Žena ga je ostavila (zbog tunelskog pogleda na svet WTF?) i sada ima drugog dečka, ima dvoje dece, vozi kao mešavina Šumija i Džems Bonda, a plus je patetičan lik

-Žena – kao takva mora da se dvoumi dal će se prikloniti bivšem mužu ili novom dečku, ceo film provodi u patetičnim dilemama i plakanju

-Holandski ministar – govori srpski, i verovatno mu se veći deo filma jebe što će svet nestati već razmišlja gde je Ratko Mladić

-Negativac 1 – ruski tajkun. Kakav može biti osim debeo i ružan. Ljigav. Nečovek. Doživljava izvesnu pozitivnu tranziciju u sceni gde …

-Negativac 2 – ženin dečko. Osim što je plastični hirurg, pilotira avionima. Kompletan lik, spreman na sve situacije. Osuđen na smrt još pre nego je film počeo, jer avaj razdvaja jednu divnu srećnu disfunkcionalnu porodicu. Ipak mora prvo da postane ortak sa bivšim mužem

-Negativac 3 – neki šta li je već u Beloj Kući. Ljigava politikantska svinja. Samo misli na svoje dupe i jedva čeka da postane kalif umesto kalifa. Jedan od onih negativaca koji će preživeti samo da bi ga svi drugi prezreli…

-Kineski narod. Ćuti i gradi brodove neophodne za spas čovečanstva. Naravno, sve ih vojska drži na nišanu, ali oni ćute i rade, naravno 5x brže nego što bi bilo ko mogao.

-Tipičan američki ludak, koji jedva čeka apokalipsku ovoga puta u formi novinara… sve zna bože pitaj odakle i sedi sam u Jeloustoun parku očekujući direktan prenos katastrofe. Samoubilački lik oličen u Vudiju Harlesonu.

-Lepi Rus – Saša. Pošto je biti Rus i biti lep u američkim filmovima nemoguće koja je verovatnoća da će preživeti.

-Dvojca matorih čikica koji pevaju na brodu. Jedan je ćale naučnika, drugi je ćale lika koji se pojavljuje u jednoj sceni. Nisu pričali dugo pa ga grize savest, nikada nije upoznao svoju unuku zato što je sin kreten oženio Japanku (ne mislim na papuču). Sede setno na brodu i čekaju smrt…

-Deca glavnog junaka. Služe za to da upadnu u nevolju i da bi ih naš junak spašavao. Muško dete lagano ide ka svetu odraslih i to heroja na tatu, tako da će odigrati neke ključne uloge, pa makar ga scenaristi ubili.

-Indijac. Sve je otkrio zajedno sa glavnim junakom još na početku filma. Predviđen za spašavanje ali po defaultu nešto mora da zapne…

Radnja prosta. Svet kakav znamo nestaje. Ko ima para i ko se snađe preživeće. Mogao sam takav scenario da napišem sa pola mozga.

Nemam reči. Bačenih 2 sata u vodu.

Izvod iz novog crnogorskog zakona o bezbednosti saobraćaja

Član 7.

Izrazi upotrebljeni u ovom zakonu imaju sledeće značenje:

3) javni put je put od opšteg značaja koji služi da se na njemu zidaju kuće i tako blokira prolaz komšijama koji žele da se kreću tim putem

10) kolovoz je deo puta namenjen prvenstveno za parkiranje vozila, i to tako što će vozač svojim vozilom sprečiti mogućnost normalnog odvijanja saobraćaja kolovozom.

13) biciklistička traka je saobraćajna traka namenjena isključivo za parkiranje ispred omiljenog restorana ili splava (prepisano iz srpskog zakona).

19) raskrsnica je deo kolovoza na kome se ukrštaju, spajaju ili razdvajaju putevi u istom nivou i služi za to da se na njoj sretnete i popričate sa nekim od prijatelja koga niste dugo videli.

24) pešački prelaz je označeni deo kolovoza ispred kojeg treba dodati gas.

69) pešak je lice koje se smeta po putu i može se smatrati nižim bićem koje nema novca da kupi Mercedes.

72) parkiranje vozila je svaki prekid kretanja vozila, kada vozač napušta vozilo. Pravilnim parkiranjem se smatra ono koje za posledicu ima dalje onemogućavanje normalnog toka saobraćaja.

74) preticanje je prolaženje učesnika u saobraćaju pored drugog učesnika u saobraćaju koji se kreće kolovozom u istom smeru. Pravilno preticanje se vrši kada se vozaču koga prolazimo psuje majka i pominje bliža i dalja familija onoga ko mu je dao dozvolu.

80) uslovi smanjene vidljivosti su uslovi u kojima vozač nosi najnovije GUCCI naočare za sunce.

92) saobraćajni znak je znak kojim se upotrebom grafičkih ili svetlosnih ili brojčanih ili slovnih oznaka ili drugih simbola, učesnici u saobraćaju upozoravaju na opasnosti na putu, stavljaju im se do znanja ograničenje, zabrane i obaveze, odnosno daju obaveštenja potrebna za bezbedno kretanje po putu, Saobraćajni znak se najčešće postavlja na zid dnevne ili spavaće sobe u Vašem domu.

99) „psihoaktivna supstanca“ je vrsta droge i može se nabaviti kod sledećih distributera (spisak neću objaviti zbog neplaćenih računa za reklamiranje).

IV PRAVILA SAOBRAĆAJA

1. Opšte odredbe

Član 20.

Učesnici u saobraćaju dužni su da postupaju u skladu sa svojom savešću i da se ne obaziru mnogo na svetlosnu signalizaciju i saobraćajne znakove.

Član 22.

Predmet, odnosno materija koja može da ugrozi, odnosno ometa bezbednost saobraćaja, ne sme se nalaziti na putu. To jedino ne važi u slučaju da ste vlasnik šlep službe, kada je postavljanje takvih materija i predmeta preporučeno.

Član 25.

Vozač vozila koje koje za vreme kiše prolazi pored autobuskog ili drugog stajališta, dužan je da velikom brzinom prođe kroz baru tako da poprska pešake. Ako to ne učini dobro iz prvog pokušaja dužan je da ponovi kompletnu proceduru.

Član 28.

Vozač je dužan da koristi telefon, odnosno druge uređaje za komunikaciju u toku vožnje. Posebna obaveza vozača je da se čuje sa svojim kumom, ili u nedostatku kuma strikom ili ujkom.

Lice koje se prevozi vozilom po potrebi treba da ometa vozača u upravljanju vozilom, pritiska sirenu, izviruje na šiber i kroz prozor i nepristojno dobacuje pešacima. Poželjno je da takvo lice bude pod dejstvom alkohola.

Član 31.

U motornom vozilu na prednjem sedištu ili u krilu samog vozača poželjno je da se prevozi dete mlađe od 12 godina, kako bi na vreme steklo ljubav prema vožnji i kako bi na vreme počelo da razume saobraćajne propise.

Član 36.

Na putu za saobraćaj vozila u oba smera na kome postoje najmanje četiri saobraćajne trake… član se briše jer takve puteve nemamo

Član 41.

Nasilnička vožnja je postupanje vozača koje je u gruboj suprotnosti sa pravilima saobraćaja, odnosno, prilikom koje vozač ne pokazuje obzir prema vremenu ostalih učesnika u saobraćaju koji negde žure.

Pod nasilničkom vožnjom smatra se i:

1) kada vozač dva ili više minuta u kontinuitetu vozi u skladu sa ograničenjem brzine na putu

2) kada vozač sve vreme obaveštava svetlosnom signalizacijom gde će skrenuti, čime Vam nepotrebno stavlja do znanja gde je on pošao (kao da to nekoga pa zanima)

Član 42.

Vozač je dužan da brzinu kretanja vozila prilagodi prilagodi sebi i svom načinu vožnje

7. Prvenstvo prolaza

Član 47.

Na raskrsnici ili u susretu sa drugim vozilom prednost uvek ima Mercedes. Ukoliko se na raskrsnici nađu dva ili više Mercedesa o prednosti odlučuju kriterijumi po sledećem redosledu: tip Mercedesa (od novijih ka starijim), dužina kose vlasnika Mercedesa (od kraće ka dužoj), kao i stanje naoružanja u ladici vozača. Nakon Mercedesa prednost imaju Audi pa BMW.

9. Polukružno okretanje

Član 50.

Vozač sme da vrši polukružno okretanje vozila isključivo u tunelu, na mostu, vijaduktu, podvožnjaku, nadvožnjaku, kao i u uslovima smanjene vidljivosti, odnosno na mestu gde je nedovoljna preglednost, kao i na delu puta koji nema dovoljnu širinu za polukružno okretanje tog vozila.

10. Mimoilaženje

Član 51.

Pri mimoilaženju sa pešakom, vozač je dužan da potkači pešaka makar svojim retrovizorom.

15. Upotreba svetala u saobraćaju

Član 77.

Vozač je dužan da upotrebljabava duga svetla u sledećim slučajevima:

1) kad pri mimoilaženju sa drugim vozilom oceni da svetlom svog vozila zaslepljuje vozača vozila koje mu dolazi u susret

2) ako ometa vozača ispred,

3) na putu osvetljenom uličnom rasvetom,

4) u tunelu,

5) ako ometa upravljača šinskog vozila ili plovila,

6) tokom sunčanih intervala u toku dana

Član 81.

Prilikom kretanja noću i u uslovima smanjene vidljivosti:

1) pešak koji se kreće po kolovozu na javnom putu van naselja, mora prethodno da se prekrsti

2) pešak koji na kolovozu vuče ili gura ručna kolica mora da nosi što tamniju odeću kako špijuni ne bi videli šta on radi

21. Kretanje pešaka

Član 96.

Pešak je dužan da preko kolovoza i biciklističke staze prelazi pažljivo prilikom prelaska ulice mora koristiti najduži mogući put.

26. Vozila sa prvenstvom prolaza

Član 108.

Vozilo sa prvenstvom prolaza je vozilo Milovog ličnog obezbeđenja, kao i bilo koje vozilo čiji je vlasnik neko iz familije Đukanović

Član 110.

Kada policijsko vozilo sa prvenstvom prolaza daje istovremeno i svetlosni znak upozorenja iz člana 60. ovog zakona, to znači da je u lokalnoj pekari burek vruć i da je greota da se ladi. Svi ostali učesnici u saobraćaju su dužni da se samouklone sa puta takvom policijskom vozilu.

VIII PUTEVI

Član 156.

Putevi moraju biti projektovani, izgrađeni, rekonstruisani i održavani tako da ih je svake godine potrebno iznova rekonstruisati što dovodi do uposlenosti građevinske operative.

XVI TEHNIČKI PREGLED MOTORNIH I PRIKLJUČNIH VOZILA

1. Opšte odredbe

Član 254.

Na tehničkom pregledu se utvrđuje da li vlasnik vozila ima kod sebe 100 EUR.

XVIII KAZNENE ODREDBE

Član 328.

Ukoliko poznajete saobraćajca, ili nekog njegovog rođaka, prijatelja ili kuma, niste dužni da plaćate kazne.

Disclaimer: Ovaj zakon je samo proizvod moje mašte. Svaka sličnost sa pravim zakonima i primenom istih je slučajna i zlonamerna.

Ultimate virus

Decembar, 2009 godina

Novi virus nastao mutacijom i ukrštanjem kravljeg ludila, bubamarećeg, ptičjeg i prasećeg gripa je pokosio Srbiju. Ostalo nas je samo oko 2.000.000 mada se pretpostavlja da je i dalje procenat inficiranih dodatnih 10% preostalog stanovništva. V.D. ministar zdravlja Božidar Đelić (Tomica je bio jedna od prvih žrtava nove mutacije) najavljuje da će vakcine biti testirane do kraja godine i da ćemo prvi kontingent dobiti sredinom 2010. Vojska je na ulicama. Formirana je posebna služba VIRPOL (nešto kao virus policija) koja kontroliše ljude. Imaju sva ovlašćenja.

Februar, 2010 godina.

Prilikom rutinske kontrole krvi na institutu Torlak, u uzorku krvi ministra policije nađen novi, još neviđeni virus, koji odmah dobija naziv Super virus. Taj virus ima skroz čudno svojstvo: kada naiđe na druge viruse prvo ih napada ali ih ne ubija već ih potčinjava da rade za njega. Zatim oforme neku vrstu simbioze (koalicije), gde on kontroliše pokrete i razmnožavanje ostalih virusa. Tako zajedno virusi više ni ne napadaju zaraženog, ali ostaju trajno u telu domaćina, izazivajući često mučninu, glavobolju i osećaj vrtoglavice. Naučnici će u narednim mesecima pokušati da iskoriste Super virus za pravljenje novog leka protiv prasećeg (ptičjeg, bubamarećeg i sve što uz to ide) gripa.

5.Oktobar, 2010 godine.

Predrag Kon izjavio: NAPRAVLJENE PRVE KOLIČINE LEKA! Na našu veliku žalost, lek za bolest kojom lečimo taj virus nije nađen i očekujemo da će nam trebati još mnogo mnogo vremena za to.

Disclaimer: Sve ličnosti u ovoj priči su izmišljene i ne postoje. Osim Kona. On je profesionalac i radi čovek svoj posao. Valjda.

Voz 2 deo - Sveti Trifun ubiva StEtOc|nU

Disclaimer: Ova priča i nije posebno zanimljiva a ni smešna niti ima bilo kakve veze sa nekim tamo plagijatorima koji su pisali i knjige sličnog naziva. Naslov je dat pompezno da bi Vas zajebao da uopšte počnete da čitate. Svi likovi i događaji u ovoj priči su izmišljeni, osim onih koji to naravno nisu.

Elem, put vozom za Podgoricu i obratno je najčešće sam po sebi avantura. Već u Beogradu nije bilo mesta, te je nas sedmoro sedelo na šest stolica u hladnom kupeu, što je opet bilo zgodno jer onako stisnuti i nismo razmišljali mnogo o zimi, a momak koji je išao samo do Užica je imao neku brlju koja je mogla da te odledi i na -50.

U kupeu standardna hard-core ekipa:

1) već navedeni momak iz Užica – malko nervozan ali dobro snabdeven za put: rakija, sendviči, sokovi, kisela, novine… a mislim i da povrh svega koristi neke lilulice (kako inače objasniti toliki entuzijazam i pričljivost)

2) bivši Udbaš u penziji koji sa gađenjem gleda šta je ostalo od nekadašnjeg voza kojim se vozio drug Tito i sve vreme drži vezu sa kondukterom i organizuje akciju uvođenja toplote

3) baka kojoj je hladno i duva joj promaja i na 40 u ladu a kamoli na ovoj zimi a pritom je njen sin oženio onu kurvu pa sa njim više i ne priča (zato nas udavi)

4) švercer koji je glumio iznenadni napad dijareje baš kada je naišao kondukter

5) japi sa laptopom, inače iz Požege, onako nalickan deluje kao da je apsolutno promašio ne voz već zemlju u kojoj živi

6) interesantna crvenokosa devojka, jedina sa kojom sam imao kolko tolko želju da pričam

7) moja malenkost, neizostavni začin u svakoj čorbi

(brojeve sam pisao čisto da ne bih izmislio osmog lika)

Ali, svemu što je lepo dođe kraj, ovoga puta još i brže. Ekipa se osula već na Zlatiboru kad smo devojka i ja ostali sami. Zove se Milena, iz Beograda je kao ja a krenula je na neku ostavinsku raspravu u Podgorici. Ja naravno ispričam naširoko svoju životnu priču tako da smo već kod Zlatara i ostali bez nekih tema (uvek su me smarala ona pitanja tipa a šta slušaš i gde izlaziš bla bla… mislim da se ne lažemo, niti ću promeniti mišljenje o nekom zbog toga, niti me mnogo i briga). Tišina, jedino što se čuje je cvokotanje naših zubića.

A onda ideja. Njena. Predložila mi je da oborimo sedišta (ne nije to što mislite) i da legnemo ispod jakni i nabacamo još stvari da se ugrejemo. Tako i uradismo, ali efekat i nije bio dovoljan, i dalje je bilo zima. Mic po mic, tek njena ruka je bila brzo oko mene a ni moja baš nije bila mirna (prvo što mi je palo na pamet je da će me odžepariti majke mi). Toplota priljubljenog tela je učinila svoje, hladnoća je nestala. Gledao sam je a ona je žmurila. Mnogo lepe crte lica. Tako zagrljeni prođosmo granicu, policija nije ni ulazila. Ubrzo smo i zaspali.

Buđenje je bilo čarobno. Još jedan pogled na tu lepotu. Kao da sam je pogledom probudio. Pogledala me je i poljubila. Sad, nisam ja neki ekspert za poljupce, ali za mene je to bio jedan od najlepših poljubaca, tako prijatan, iznenadan, strastven. Nisam mogao da prestanem da je ljubim, rukama sam prelazio preko svakog dela njenog tela…

Sve dok krajičkom oka nisam zapazio nakeženog saputnika na sedištu iza nje. Njegov kez je govorio više od hiljadu reči, malo je falilo da mi kaže: toooo majstoreeeee, udriiiiii. Trgnuo sam se. Ona se brzo okrenula a nakon toga se zacrvenela, njen pogled kao da mi je govorio: magarče jedan, pa što ne kažeš da nismo sami.

Napokon saputnik reče: Đeco, ja da Vam ne smijetam, idem da pripalim jedan duvan…

U holu je brzo našao kolegu, što smo mogli čuti kroz pozdrave: Đe si Jovo sokole i Đe si Trifune junačino.

Pogledao sam kroz prozor. Prolazili smo Bioče. Uh pa bar ova neprijatna situacija neće dugo trajati, nema još puno do Podgorice. Tišina je govorila više nego bilo koja reč a prekidali su je jedino zvuci našeg ponovnog pakovanja. Na izlasku iz voza džentlmenski sam joj poneo kofer. Nismo čak ni brojeve razmenili, ne znam ni sam zašto ga nisam tražio… Sela je u prvi taksi, mislim da je bio čak i divljak, maltene onako bez pozdrava.

Trifun je otišao dalje sa svojim kolegom. Jebo mu ja… (popuniti po želji)

Voz 1 deo - StEtOc|nA napast

Vraćam se iz Podgorice (bio poslom) za Beograd. Čekam voz, imam još 2-3 sata do povratka. Dosada ubija, sve novine sam pročitao. Setim se da bi trebalo negde da bude prenos Đokovica (ipak ga svojataju pomalo Crnogorci) i Nadala. Sedam u kafanu na železnickoj stanici. Imaju TV, imaju i Noleta, kuvaju ok kafu (ništa ekstra al nije baš sikteruša) a koka kola iz friza ekstra prija na toj vrućini. Prvi set, Nole vodi 2:1 u gemovima i ima 0:30 na Nadalov servis. Atmosfera u kafani skroz navijačka, skače se sa stolica za svaki poen. Odjednom, na TV-u se ukazuje (kao neka utvara) program Pinka i počinje neka španska serija. Brkata kuvarica je dohvatila daljinski, videvši da je upravo počela njena zamena za nedostatak sreće u životu (po priči druge kuvarice koja nije brkata ovo je veoma važna epizoda jer se tamo neka udaje za nekoga, mislim da je neki Hoze Antonio ili tako nešto ali je nevidjen dasa...). I pored toga što je cela kafana zapretila linčom, ona se ne osvrće, ona ne trepće... počela je serija. Počeo je i razlaz iz kafane, ali šta nju to briga, ionako manje posla za nju. Onako glasno u sebi opsovao sam joj sve po spisku i to na srpskom čisto da me ne razume ako je čitač misli. Dok sam našao TV u obliznjem hotelskom restoranu, Nole je već pogubio sve što je mogao. Jebiga, čim ja ne navijam aktivno odmah popusti. Ali bar sam izgubio dva sata pre puta.

Ulazim u voz. Kasnio je malo sa dolaskom. To me i ne brine posebno, brinulo bi me da je došao na vreme. U kupeu sve mladji likovi. Mislim sve pederbal, ali opet nisu matorci, moći cemo da držimo otvoren prozor bez straha da neko umre od promaje. Ili možda ne, evo najmladji upravo ustaje i zatvara prozor. Jadničko, ne može da spava od buke voza... Dok se spremam da ga udavim u tom spavanju jedan me zadržava i priča kako je dobro što je prozor zatvoren, nema promaje. U kupeu milijardu stepeni, ali previse sam umoran da stojim ispred kupea i virim kroz prozor kako bih uhvatio svežinu crnogorskih planina. Ključam što od vrućine, što od besa. Demonstrativno otvaram prozor i još demonstrativnije izgovaram: kome se ne svidja nek ide napolje. Mladi spavač pokunjen jer sam njega najviše besno gledao (čak sam na njega i prstom pokazao), ostali samo namrgođeno okreću glavu.

Voz staje. Gde smo? Nemam ni ja pojma, nemam ni signal na mobilnom, neka teška zabit. Kapiram da se ovde i medvedi plaše da slobodno šetaju, ko zna čega sve još ovde ima. Policajac proverava lične karte putnicima (inače mogu Vam reći da je neverovatan procenat onih koji putuju izmedju 2 države bez ikakvih ličnih dokumenata, mada one kurde što se švercuju nešto još i razumem ali ove ostale uopšte ne razumem). Policajac slavodobitno objavljuje da je on znao da će voz stati i da je on lično rekao mašinovođi da ne krećemo jer eto kvar će da bude, al njega genija niko nije slušao. Ulazi kondukter (ne pita za kartu), i kaže da nije nikakva frka, al ćemo da stojimo jedno 3 sata. Da sam bar lepo ručao i pio, gde bi mi bio kraj. Već sam gladan. Dolazim u restoran i saznajem da to nije restoran nego bife. Jedina hrana - grisine Soko Štark pravljene negde u periodu 1980-1990. Super. Vraćam se u kupe. Dremam. Budi me buka. Štimung ovom putovanju daju mladići i devojke sa Cetinja koji su od silnog pijanstva pomislili da su već stigli u Srbiju i pevaju pesme tipa : Marširala Kralja Petra garda, Srpska se truba s'Kosova čuje i slično (mislim WTF?). Iako cenim njihov patriotizam i dobre glasovne mogućnosti, ljubazno ih molim da umuknu inače ću da ... (sve više počinjem da verujem da sam ja drski i bezobrazni kreten koji ide okolo i maltretira ljude sa željom da i oni budu isti kao on). Voz kreće, ja opet tonem u san. Opet me budi pesma i to konduktera koji iz bifea poručuje svima da je pijanac bio... Trudim se da zaspim. Simpatični momak od preko puta me budi drmanjem : izvini jel smo stigli do Užica? Mrkim pogledom mu stavljam do znanja da on možda neće nikada ni stići ako me još jednom probudi (da da definitivno sam ja kreten i to skroz nedruželjubivi kreten). Opet spavam. Kondukter dolazi, opet budjenje, karte na pregled. Nisam baš siguran šta mi traži. Bunovan sam skroz. Dajem kartu i gledam na sat. 4 sata ujutru i mi još nismo stigli ni do Užica (jadan moj saputnik koji toliko željno iščekuje to Užice). Po redu vožnje trebalo bi da smo već u BG-u. Spavam opet, sanjam da sam ... (ma koga briga šta ja sanjam).

Pola osam ujutru. Stižemo pred Beograd. Kupe prazan, samo ja u njemu. Jbg, nisam se pozdravio sa ljudima, baš mi žao. Izlazim na Novom Beogradu, pošto tu staje voz. Sa moje leve strane puca pogled na divlju pijacu. Uf, da nije Beograd za ovih par dana postao neka iranska provincija. Ljudi izložili robu na ćebad... a o robi da ne pričam.

Pušim cigaru i objasnjavam se sa taksistom da do Kališa nema 30 km (ko me jebe što glumim da sam crnogorac) dok on tvrdi da nema računicu da me vozi za manje od 1.000 dinara i to ako pokupi bar još jednog putnika. Krećem peške, smara me svaki vid prevoza. Ipak, isuvise sam lenj za to. Dolazi neki bus koji ide do centra. Super, kraj puta.

Inače, svi događaji i likovi u ovoj priči su izmišljeni. U Srbiji vozovi idu 200 na sat, kupei su klimatizovani, naš narod se ne plaši promaje, možete napuniti telefon jer imate šteker, a ljubazni kuvari (koji su trezni ceo put) u restoranu će Vam spremiti svakve đakonije...

Robin Hud i Šerif od Notingema

Da se ne lažemo, nisam od onih koji veruju da u životu mora samo da se umre i da se plati porez. Jok, Bog je to malo drugačije predvideo za odabranu grupu (i mene u njoj), koja za razliku od ostatka čovečanstva plaća stopu poreza umanjenu bar za 20-30% a ponekad ne plaća ništa. Ovaj tekst nije opravdanje, pranje savesti ili nešto slicno...



Sve je počelo još pre 10ak godina. Videvši da moja "Robin Hud i vesela družina" d.o.o. teško uspeva da održi likvidnost poslovanja (šišanje ovaca slabo ide, drumske pljačke su postale sve mršavije i neisplativije, ni profit iz pobunjenih i ratom zahvaćenih oblasti nije više kao što je bio, troškovi rastu, efikasnost pada) odlučio sam se na očajnicke mere.

Prvo sam shvatio da mnogo plaćam radnicima te doprinose i poreze. Realno gledano, šta ce to njima, mladi su, daleko je penzija, do tada ćemo već smisliti nešto. Počeo sam lakše da dišem, bar što se firme tiče, mada su mi se neki zaposleni bunili. Obezbedenje je srećom dobro plaćeno, još bolje podšišano i vrlo spremno na akciju tako da necu da slušam te gluposti.

Iako se lakše disalo, to mi nije bilo dovoljno. I dalje sam osećao kao da mogu mnogo više da zaradim. Uvidom u samo fakturisanje shvatio sam da se i dalje plaća preveliki porez (devojačko na razliku u ceni, kasnije udato PDV). Počeo sam da prodajem isključivo za keš, a kasnije su mi robu i papire prale najčuvenije fantomske firme u celoj Engleskoj. Kupci se nisu bunili, posao je išao kao i obično, čak i bolje, sve je bilo sjajno.

Ali avaj. Na kraju godine u kolibu mi je upala uspaničena knjigovođa. Robine - zaurla ona - moraš da platiš veliki porez na dobit. Pa ova država stvarno nije normalna, čovek se toliko muči da ukrade koji dinar, kad eto oni se sete kako da uzmu još. Sreća, moj dobri prijatelj sa Kipra (Taksis Samolapis) mi je poslao fakture za "marketinške" usluge. I taj problem je bio rešen.

Godine su prolazile. Da kucnem u drvo bile su dobre prema meni. Uspon u poslu značio je u mom slučaju uspon i u društvenom poretku. Balovi, dobrotvorne večere, okupljanja lordova, svuda sam bio rado viđen gost. Bio sam jedan od glavnih donatora za novu katedralu, te sam dobio ličnu zahvalnicu nadbiskupa. Organizovao sam i sam druženja u mom dvorcu u sred Šervuda (nekada koliba, sada prelep dvorac sa 65 spavaćih soba, mada sam imao dosta problema dok sam sa vrata skinuo ove iz zaštite čovekove okoline). Bilo je nekih najava da ću uskoro dobiti i plemićku titulu, i to me je radovalo. O da, život je bio dobar.

Ipak, na drugom kraju grada, jedna osoba nije imala mira. Vredno je radila, pisala, beležila, računala. Bio je to šerif od Notingema. Formalno smo se upoznali na jednom od prijema, ali nikada zaista nismo bili bog zna šta prisni.

Običan radni dan. U odaje mi ulaze dve šerifove izaslanice. Pokazuju nalog sa šerifovim ličnim pečatom da pregledaju moje poslovne knjige. Ja vodim sa njima neku bla bla bla pričicu dok one rade. Posle punih šest sati one ustaju. Gospodine, Vaše poslovanje je u redu, izvolite zapisnik - reče jedna. Druga gleda onu istu zahvalnicu na zidu kao i moj portret sa princom Džonom, fascinirana je. Odlaze. E koliko sam takvih video.

Nakon par dana, čujem bat teških koraka. To može biti samo on, glavom i bradom, šerif od Notingema. Moja knjigovođa uplašeno pobeže. Na njegovom licu kez, mračne crne oči ne govore ništa dobro, i mada je tu i znam zašto je tu, i ja bacam poluzainteresovani smešak na lice.

JA: Izvolte sedite, šta ćete popiti

ON: Ništa hvala, na dužnosti sam, a i nisam zato došao.

JA: Recite prijatelju, šta mogu učiniti za Vas.

ON: Treba da platite svoje račune, a ja i Vi nikada prijatelji nismo bili a nećemo ni biti.

JA: Oh Bože, opet sam zaboravio da platim nekom dobavljaču. Pa što ne javiste golubom pismonošom, niste morali čak ovamo kod mene.

ON: Znate Vi dobro šta ja mislim. Ne plaćate poreze, glumite nekog velikog dobrotvora, maltretirate svoje zaposlene, bahato se ponašate, evo neko je baš juče pobio čitavo jato fazana koje pripadaju princu Džonu, a između ostalog jahali ste prebrzo u naseljenom mestu sa 1.5%o alkohola. Evo izvolite kraći popis svega što dugujete ovoj državi.

JA: Nemate dokaze

ON: O da, imam, i ne samo dokaze. Dvoje ljudi iz Vaše vesele družine su već priznali.

JA (gledam zapanjeno): Ali pa šta će meni onda ostati?

ON: To nije moj problem. Uostalom tamo gde idete neće Vam mnogo trebati novca.

Šta se onda desilo? Daću Vam dva moguća kraja ove priče:

KRAJ 1 - Srećan kraj

JA: Šerife znate, Vama je mandat pri kraju. Mnogo mladih sposobnih ljudi može da uskoči na Vaše mesto. Ja u fioci imam dosta dugačak spisak takvih. Vi na moju veliku žalost nikada niste uspeli da uđete u to visoko društvo. Ali, znate kako, Vi to zaslužujete, a ja Vam u tome mogu pomoći, ne samo da opet budete izabrani već i mnogo više.

ON: U pravu ste. Znate, onaj moj mali protivkandidat me baš muči. Fin momak, nema mrlje u karijeri. Mislim da su mu šanse velike da me pobedi na sledećim izborima. Deluje kao idealista, drži vatrene govore, narod ga voli. Priča kako će da napuni notingemsku tamnicu bogatima a da smanji poreze sirotinji.

JA: Ma ne budite smešni, pa on bez moje finansijske podrške ne sme ni da pisne. Nego da se Vi i ja dogovorimo. Mislim da Vi treba da dobijete još jedan mandat. Vredni, hrabri, pošteni i pametni ljudi treba da se drže zajedno i da pomažu ovoj zemlji u ovim teškim vremenima.

ON: Da, u pravu ste. Zaboravih Vam reći, mojoj ženi se jako svidela ona zlatna vaza kod Vas u trpezariji.

JA: Doneće moje sluge zapakovano u kovčegu. Biće tu još ponešto, da pomognemo u kampanji. Ja sam pravi patriota, dobro moje zemlje je ipak preče od svega.

ON: Mislim da je ovo početak jednog divnog prijateljstva.

JA (klimam glavom slažući se): Pozdravite Vašu predivnu suprugu.

KRAJ 2 - Srećan kraj

JA: Šerife znate, Vama je mandat pri kraju. Mnogo mladih sposobnih ljudi može da uskoči na Vaše mesto. Ja u fioci imam dosta dugačak spisak takvih. Vi na moju veliku žalost nikada niste uspeli da uđete u to visoko društvo. Ali, znate kako, Vi to zaslužujete, a ja Vam u tome mogu pomoći, ne samo da opet budete izabrani već i mnogo više.

ON: Imate 24 sata da nestanete iz zemlje. Idite negde u tropske krajeve, mnoge od njih još nemamo ni ucrtane na kartama. Kažu da tamo negde iza 100 mora, brda i dolina ima neko ostrvo na kome nema muškaraca pa su sve devojke tamo device. Ponesite ono što Vam treba, tamo je sve džabaka, ne treba Vam mnogo. Sutra u ovo vreme, u Vašu firmu ući će moji činovnici i zapleniti sve što nađu. Firma će biti nacionalizovana, a posle će na tender. Ako Vas nađemo ovde, bićete uhapšeni, i optuženi za sva najteža krivična dela: utaja poreza, pljuvanje na pešačkom prelazu, seksualno opštenje sa ženom na veliki petak. Bez obzira na Vaše prijateljske veze sa dvorom, najbolje što možete očekivati je da sačuvate glavu na ramenima.

JA (gutajući knedlu): Razumem.

Šerif izlazi iz mojih odaja bez pozdrava.

Mračna noć. Brod čeka u luci. 2 tovara zlata kod mene. Opraštam se sa domovinom. Mislio sam da će mi ovo biti teže, ali nekako me baš briga. Ženica besno ulazi u kabinu kukajući da je zaboravila da spakuje onu zlatnu vaznu koju mnogo voli. Ne reagujem, baš me briga. Čekaju me sunce, plaža i gomila razuzdanih domorotkinja... nije tolko baš loše ispalo zar ne.

Da li postoji neki tužan kraj ove priče? Čisto sumnjam... bar ne u našem kraljevstvu

Mladi lavovi

Vraćao sam se sa gazdom sa nekog kraćeg puta po Vojvodini. Uspešno obavljen poslovni dan, ovce uredno ošišane. Svratismo u jednu kafanu u Karlovcima, i čekajući svoje porcije mesišta sa ognjišta on je odlučio da prekrati to vreme filozofskim razgovorom:

ON: Znaš, ljudsko društvo i nije mnogo odmaklo od džungle. I dalje je to samo ono pojedi ili budi pojeden. Evo recimo, čak i devojke se ponašaju tako, bez obzira što će im se uvek svideti tvoj smisao za humor,lep osmeh, načitanost, na kraju ih uvek pokupi neki sposoban baja sa genetski jakim kodom za preživljavanje.

JA (gledajući u pravcu kuhinje onako gladan): Ma daaaaaaaj

ON: Ozbiljno, evo ti si mlad, radiš dobar posao, imaš ok novce, sigurno jure za tobom. Pogledaj svoje društvo, oni moraju da jure za devojkama, tebi je dovoljno da se pojaviš negde.

JA: Axa, sigurno, samo se skidaju čim uđem u klub. Daj ne lupaj. ŠEEEFEEEEEE daj još jednu koka-kolu

ON: Pa da, pogledaj kako te samo šmeka ona za šankom.

JA: Normalno, ovakva dva idiota nije videla ceo život za jednim stolom a imali smo sigurno oštru konkurenciju. Ej bre, mene to uopšte ništa ne interesuje, hoću bajku, ne tamo neku cicu kojoj će se zaljubljeni sjaj u očima pojavljivati samo kada joj poklonim dijamantsku ogrlicu. Hoću bre da se srećno budim pored osobe koju volim.

ON: Ma nemoj, što falilo bi ti nešto da je neka super montirana 10 godina mlađa, da deca budu lepa na nju a pametna na tebe.

JA: E čoveče, gušiš me. Ne slažem se sa tobom, ne svodi se na to srećan brak.

ON: E al pazi, ne može nju da ima baš svaka budala, ona traži onog najjačeg u čoporu, kao kod lavova.

JA: Da majstore, ali lavovi sad jbg čekaju neku antilopu da malo zaluta, pa je pitanje dal će večerati a ti i ja ćemo da viljuškamo nešto što baš i nismo lovili.

ON: Ma pogrešno shvataš. Lovili smo, danas je posao lov. Ubi ili budi ubijen. Ti i ja smo danas ulovili bogatu večeru plus još poneki komad nakita za tu tvoju buduću dragu.

U međuvremenu je stigla velika porcija ćevapa za mene i nešto što je nekada plivalo u nečemu i delovalo toliko živo kao da će da iskoči - naravno za pametnoga gazdu. On je nastavio i dalje da razvija teorije o životinjskom carstvu, lavovima, antilopama i sličnim stvorenjima koje je verovatno video na televiziji. Ne mogavši više da ga slušam, reših da ga malo bacim u ćutanje.

JA: Šefe, to je sve lepo i tačno što ti govoriš. Mi smo deo čopora. Ja sam mladi lav (u to vreme oko 25) ti si stari lav (u to vreme skoro 60). Jbg, ti si bogati kenjac, glava čopora, otimaš mi sve ženke ispred nosa... jedini logičan sled okolnosti je da te pustim da ti još malo otpadne i to malo zuba a da te onda rastrgne.

ON: Čekaj polako, mislim ipak postoji nešto što se zove poštovanje

JA: Ma jebeš poštovanje, oću bre sopstveni čopor, mnogo si ti počeo da trubiš za nekoga tako ofucanog. Mator si bre, ajde lepo sad fino ti i ja na megdan, pa kad te lepo razvalim, obećavam da te neću ubiti, ti ćeš onda imati tu slobodu da sam lutaš po savani i sebi obezbediš dobar život lovom, možda i uloviš neku detelinu ili opalu voćku, to je još jedino što ne trči brzo da mož ti pobegne.

ON (sa malo povećom knedlom u grlu): E pa jbg, sad si neozbiljan i karikiraš moju poučnu priču.

Tišina. To mi je trebalo. Klopa i mir. Zadovoljan izlazim iz kafane, on ide iza mene.

Posle mesec dana imali smo strašnu svađu. Rečene su stvari koje se nisu smele reći. Kao i svaki mlad i pametan izdajnik pokupio sam mu prvo kupce i dobavljače. Deo radnika je krenuo zamnom, nedugo zatim i ostali. Pretio je. Otišao sam jedan dan do njega i opalio mu dva šamara. Bio je miran kao bubica. Nije više imao ni posla, ostalo mu je još nešto malo keša sa strane, mizerno i nedovoljno da bi me ugrozio. Ja sam dobro razvio svoje poslove, krenulo mi je u životu da kucnem u drvo.

Prošlo je od tada 30 godina. Sedim u onoj istoj kafani. Završavam razgovor sa svojom 34 godine mlađom ženom (3 po redu, kažu treća sreća). Dok čekamo klopu započinjem razgovor sa mojim pomoćnikom (mnogo pametan mali, ima ubilački instinkt, podseća me na mene, čak smo i fizički jako slični)

JA: Znaš mali, ljudsko društvo nije mnogo odmaklo od zakona džungle. Jedi i budi pojeden.

ON: Uf, ma ne verujem ja u to

JA: Da da, i reći ću ti još nešto... od sutra više nemoj da dolaziš na posao. Dobar si momak ali nisi za ovaj posao, jbg, probaj da se zaposliš u pljeskavdžinici ili palačinkarnici, biće i to dobro za tebe.

Završavamo večeru tiho, odlazimo kući. Rastajemo se bez reči. Matori lav je pobedio...

Poslednji tekst o Parking Servisu

Podnaslov: Naravno ako se oni mene budu manuli a trebalo bi pošto auto trenutno ni nemam, mada sa Parking Servisom se nikada ne zna

Ljudi najviše troše dok su budni. Fakat. Kada ustanu iz udobnosti kreveta svog, troše pare na iće i piće, garderobu, andrmolje, zezalice, poklone, gluposti, režije, poreze, još malo na poreze itd. Kod mene to tada nije važilo.

Svakog vikenda, pretvaram se u hrčuće čudovište nastalo ukrštanjem mrmota i lenjivca (mrmolenjivac - to bi bio super kućni ljubimac, spavao bi viseći na lusteru i znao bi da uvije čokoladu). To bi naravno bilo u redu (moja tadašnja devojka se ne bi složila samnom bar ne do trenutka dok nije provalila štitnike za uši), da su mi kola bila registrovana u zoni III tj. tamo gde sam spavao. Na moju nesreću, adresa u mojoj ličnoj karti i saobraćajnoj se nalazila tik jednu ulicu ispod protezanja zone. Tako sam bio u mogućnosti da pustim isključivo 3 poruke za sat vremena parkiranja i bio sam u obavezi da se preparkiram u drugu zonu negde oko 10 sati subotom ujutru. Ali, takav kakav sam, prokrmeljao bih u 12 sati, popio kafu, pročitao novine, bacio pogled na listu najbliže kladionice, razmenio par nežnih reči sa mojom dragom koja je očekivala da se priključim subotnjem spremanju kuće a onda lagano sišao da pokupim kaznu koju su ostavili na mom Renou tj. Rešou (od milošte nazvanom Mića). Nazovimo to mladošću, zaljubljenošću ili ludošću... tek nisam mnogo mario za te plavo žuto bele ceduljice uvijene u celofan.

Ali avaj, kao i svakoj tužnoj ljubavnoj priči i ovoj je došao kraj. Tužan i slomljen odlučih se na najgore. Ma neee, nije to što mislite, nego da platim kazne.

Na šalteru parking servisa nije bilo nikog pre mene. Pošto nisam baš precizno vodio evidenciju kazni, dadoh ljubaznoj gospođi saobraćajnu. Nakon kratkog kucanja (inače kucala je sa dva prsta, koliko to samo mrzim) počeo je svojevrstan lajt šou na njenom licu. Kada se konačno sabrala, izašla je iz šalter sale i zamolila me da krenem za njom (moram da priznam da mi je to bio jedan od najstrašnijih poziva, kroz glavu mi je sevnula neka kancelarija sa zubarskom stolicom, gde Vas prvo vežu a onda muče zubarskim instrumentima, bičem i muzikom Baje Malog Knindže ili onog drugog Baje, svejedno).

Na moje iznenađenje, uvela me je u direktorovu kancelariju. Kratko su šapatom razmenili par informacija a ja bih se mogao zakleti da sam čuo i to baš na engleskom: BIG CUSTOMER. Direktor odmah nabaci smešak na lice, i nisam stigao ni da sednem u kožnu fotelju rezervisanu za VIP klijentelu a već me je čekao viski u kristalnoj čašici, star XY boga pitaj godina. Zvuk štampača se čuo čitavu večnost a kada je napokon prestao dobio sam jedan podugačak listing sa svojim imenom na vrhu. 46500 kazne + nešto sitno kamata!? Dalji razgovor je tekao otprilike ovako:

JA (brojeći pare): Evo šefe da platim, napišite mi priznanicu i ruka ruci pa da se rastajemo

Direktor: Čekajte, za ime Boga, polako. Prvo želimo da Vam se zahvalimo na korišćenju naših usluga. Zadovoljstvo naših klijenata je poslovna misija naše kuće

JA: Šefe, mani me tih korporativnih gluposti, piši priznanicu, ja platim i idem

D: Ali neee, ne može. Prvo morate da se žalite bar na par ovih računa. Evo vidite ovaj, pa da, eto, lepo sam znao, kaznio Vas je a prošlo je samo 20 minuta od isteka Vaše prethodnog plaćenog sata. Ccccc, malo su pretrenirani znate. Evo sad ću da ga dovedem da ga malo izgrdimo zajednički, jel može tako?

JA: Čisto ponavljam da bih bio siguran da su i zidovi razumeli... DAJTE MI JEBE(PIP) PRIZNANICU!

D (sipajući mi još jedan viski): Pa vidite ove kamate i sudski troškovi. Pa mi Vas nikada ne bismo tužili. Ko još tuži svoje najbolje mušterije. Evo da se dogovorimo, odbićemo Vam sve to pa da platite samo 35000 DIN.

JA: A ne ne nikako, pa posle meni na vrata da dolaze nezadovljni radnici Parking Servisa jer nisu dobili punu 13tu platu. Tu sramotu sebi ne bih mogao da dozvolim.

D: Dobro. Evo sad će blagajnica (Zvrcka nešto na telefon).

Ulazi nasmejana blagajnica. Ja sam kratak za 5000 ali imam drugu domaću valutu. Ona trči do menjačnice i vraća se zadihana, nosi mi čak i potvrdu i vraća kusur. Dokusurujem viski. Raspoloženje na rastanku svečarsko. Dogovaramo dalja druženja (i Direktor je sa Dorćola, a mi Dorćolci imamo dušu pa da malo tu dušu i pokažemo maltretirajući muziku, konobare i ostatak gostiju u nekoj od skadarlijskih kafana).

Izlazim mrtav gladan ali srećan. Kupujem pljesku kod Lokija da smanjim žar u stomaku od viskija.

A od čega je sve ovo počelo? Od devojke. Jedina uteha mi je što znam da Pera programer (moj zamenik na radnom mestu dečka moje devojke prim.aut) sada pati zbog istih problema (pritom kazne su od tada mislim bar duplo skuplje he he he eto mu ga na).

Naravoučenije:

1) Ako živite van zone, ne zaljubljujte se u devojku iz centra (šta na primer fali devojkama sa Zvezdare, ili devojkama iz Mirijeva, Koteža, Borče, sa Banjice). Ako baš morate u devojku iz centra, nemojte kod nje ići kolima. Ako kod nje ipak morate kolima, nemojte spavati kod nje. Ako baš morate spavati kod nje, naučite se da ustajete rano. Ako baš morate da ustajete kasno, zarađujte puno novca.

2) Oni koji su najljubazniji sa Vama najviše Vas i deru.

3) Jebeš priču koja nema bar 3 pouke: ne pijte viski na prazan stomak.

P.S. Ironija priče je da su samo 10 dana nakon što sam prodao auto, moju ulicu uvrstili u zonu III. Tako da za mene ne važi ono – Eh da smo se ranije sreli, već naprotiv – Eh da smo se kasnije sreli.

Bez naslova

Budi me zvonjava od spolja. Komšija, jedan od onih dosadnih. Viče: komšooo, odneše ti kola. Istrčavam na terasu u gaćama što očigledno dodatno zabavlja veoma principijalnog saobraćajca. Kaže: momak, auto je delimično parkiran u zoni pešačkog prelaza. To delimično je doduše stvar slobodne procene, kako moje da policajac nema ni tri razreda osnovne i da je jedva savladao reč delimično, tako i njegove. Pokušavam da se dogovorim na svoj neprevaziđeni šarm. Auto su odneli pre nego sam navukao farmerke.

Dan na poslu je teško sranje kao i obično. Besperspektivan posao, u odnosu na odgovornost slabo plaćen, klasičan srpski bizmismen gazda sa neponovljivim talentom da nanjusi tvoju nagrizenu džigericu na preko 2km. Doduše nova sekretarica šalje neke čudne signale tako da me u životu održava još samo moj švalerski ego (koji će naravno ubiti za jedno cca 10ak sati moja devojka koju volim toliko da bi je udavio). Održavamo neki sastanak, priča se o globalnoj krizi, smanjenju plata... Zamišljam za to vreme da radim u nekoj od posrnulih americkih banaka i pokušavam da bičem zauzdam globalnu krizu u obliku nekog lava. Eto šta knjigovodstvo uradi od čoveka.

Povratak kući, naravno peške. Sedim u lokalnom kafiću sa ekipom, svi nasmejani kao da im je neko pobio pola familije. Vrtimo neke priče kako je nekada bilo mnogo dobro (pritom nemamo po 60 godina nego ni 30, normalno da je bilo mnogo dobro na faksu i u srednjoj a da je sada sranje).

Na putu do kuće bih da podignem neki dinar sa bankomata, ali banka je iskoristila svoje diskreciono pravo da posle 2 meseca bez priliva ukine moju odobrenu pozajmicu. Sranje, ovaj slepac opet nije uplatio platu na račun, uštedeo je na meni jedno cca 100 EUR doprinosa (sada umesto 999900 EUR ima 1000000, ipak je lepše zaokruženo). Mislim da će auto morati da pričeka koji dan na parkingu.

Devojka je još pre mene stigla kući. Nemam živaca za njenu "jao jadna ja radim u američkoj firmi i plaćaju me kao roba 2000 EUR plus bonusi a američkog radnika bi morali bar 3 puta više" priču. Kada je završila sa jadikovkama prešla je na dnevno-političke teme tj. mene: ti bi morao malo da se zamisliš bla bla mislim ja stvarno ne znam šta ti uopšte očekuješ bla bla od mene bla bla ja moram da mislim na sebe bla bla a i kolega viši programer Pera bla bla me gleda bla bla sa nekim čudnim bla bla sjajem bla bla u očima bla. Ja u međuvremenu uključujem GTA na kompu. Devojka i dalje priča ali ja je sve manje čujem.

Zadremao sam za stolicom. Udobna je baš baš. Ali nešto mi ne da mira. Ne mogu bez mojih kola, mog jedinog načina za beg iz svog ovog sranja, moja jedina nada, uteha i spas koja svake godine sve više i više rđa. I tu mi je puko film. Ne dam nikome ništa svoje. To sam ja zaradio, i idem sad po svoje.

Palim cigaru. Valjda se tako osećam opasnije. 4 sata ujutru mrkli mrak. Patrola policije. Sreca tu je pored kontejnera jedna štangla. Napadam patrolu bez najave. He he kako su ovi poštari slabi. Policajci leže u velikoj lokvi krvi, a u mojim rukama njihovi pištolji. Dobar osećaj.

Prilazim parking servisu. Gospodin koga plaćaju poreski obveznici ove zemlje drema, dok onaj isti saobraćajac od jutros priča na mobilni. Pucam bez upozorenja, 2 metka su bila dovoljna za obojcu. Vadim kanticu benzina (jbg sankcije navika) iz kola i posipam po kućici. Za takav ranojutarnji prizor spreman sam da žrtvujem svoj zipo upaljač. Vatra mi svom svojom veličanstvenošću i neukrotivošću razgaljuje srce.

Vozim se kolima, u dobro poznatom pravcu. Gazda biznismen živi u elitnom bg naselju. Spava. Znam šifru alarma i lagano ulazim. Pored njega poznata plavuša (ona ista sekretarica... fufa, a i meni je slala neke signale). Stavljam mu lagano pištolj u usta dok se on budi i pokušava nešto da kaže. Kroz glavu mi prolazi scena iz filma Rane, kad tip prepričava isti događaj i kaže liku da bi možda trebao da poseti logopeda). Pucam bez problema. Lepojka je budna i sedi onako lepa, gola, prestrašena. Neka je, za danas imam odlično prolazno vreme). Ionako ću se vratiti kasnije jer je ovo sada moja kuća.

Ulazim u banku. Ljubazni službenik mi se poradovao kao da je video deda mraza, pogotovo zato što treba da mi saopšti da sam zbog minusa na računu od 100 dinara dužan da platim zateznu kamatu i trošak opomene. Hvatam ga za kravatu i prebacujem preko stola. Lik iz obezbeđenja zabezeknuto gleda u moj pištolj uperen ka njemu. 2 šamara obojci i već idemo ka sefu. Pakuju mi novac u kese i pomažu da utovarim u auto. Pakujem i njih dvojcu u gepek, taoci uvek dobro dođu.

Ulazim u firmu. Održavam kraći kolegijum na kome zbog krize smanjujem plate za još 10%. Šaljem devojci SMS poruku da smo raskinuli (neka je teši Pera programer). Vraćam se svojoj novoj kući i sekretarici. Zanosno izgleda. Počinje da me ljubi i odjednom me udara po glavi i kaže: MAGARČE OPET SI ZASPAO UZ JEBENU IGRICU! Ah to je bio samo san! Tužan sam i deprimiran. Moja dosadna devojka, užasan posao su tu. Kola opet nisu tu na mom parkingu...

Palim cigaru. Valjda se tako osećam opasnije. 4 sata ujutru mrkli mrak. Patrola policije, traže mi ličnu kartu... nemam je kod sebe