Kockari

Dva momka su zabrinuto gledala u teletext lokalne kladionice. Otkako su stavili poslednjih 100.000 din iz fonda za crne dane na Romu iz X u 1, nisu se osećali lagodno. Znali su i sami da je to poslednja nada, uteha i spas, ali da su im šanse mršave. Doduše na poluvremenu je rezultat bio 0-0 i još su bili u igri.

Pepeljara na stolu se punila, a radnica za pultom je postajala sve zgodnija kako su dolazile nove ture pića. A onda u trenutku, ekstaza: GOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOL… 1-0 za Romu. Srđan je skakao od sreće, kao malo dete. Marko, poslovično tih, promrljao je sebi u bradu: pomozi nam Bože, samo još ovaj put da se iščupamo.

S: E Mare, znaš ti šta ovo znači, izvukli smo se iz bule eeeeej. A svi su nam pričali da od ovoga leba nema.

M: Nije još ništa gotovo, ima da se igra jos 20 minuta

S: Ma Mare, ne seri bre, nemoj mi te negativne vibracije i misli… De mož Roma da ga primi od Atalante, to sad zakucava u kecu, svega mi.

M: U pravu si verovatno, al ajde da sačekamo kraj.

Minuti su prolazili veoma sporo. Ture piva su pristizale jedna drugu…

S: Mare, idu bolji dani, osećam to, dosta više ovog jebenog posta.

M: Ej, još 3 minuta do kraja, ali nekako osećam da su pare naše.

U tom trenutku hladan tuš. 1-1. Dva drugara gledaju teletext u neverici…

S: Pa Mare, ovo jednostavno nije moguće, keve mi, pa bre, jesu li ti ljudi normalni, pa izduvaće ga za titulu, alooooooo… Jebem li vam majku majčinu, pa ovo nije normalno, jebeni žabari, nameštaju celo jebeno prvenstvo, i danas će ladno titulu da izgube

M: Nije mi dobro, brate evo preseklo me nešto ovde u grudnom košu

S: Ma mamicu im njihovu, znači kad vidim onog Totija, ima glavu da mu otkinem, govedo jedno

M: Srle, šta ćemo da radimo jbt, ovo su nam bile zadnje pare

S: Nemam pojma

M: Brate nemam ni za pljuge

S: Ma uzajmićemo se kod Pere zelenaša

M: Cvrc… reko mi ladno da više ne može po starom. Oće da zajmi, al nam dozvoljava da igramo samo 500 dinara po tiketu, kaže da mnogo lomimo i da tako više ne možemo, i da pare mora da vraćamo svakog meseca

S: Pffff, govno jedno… Pa ne znam, a da mu obećamo da nećemo više da lomimo a posle ćemo mi po starom.

M: Jok, kaže da od kada smo ga poslednji put tako prešli više neće nama davati keš, nego će plaćati on naše tikete… kao da nas kontroliše

S: Nepoverljivih li ljudi

M: A da pitamo Mikija, on je pun ko brod a i mnogo smo mu pomogli.

S: Slaba vajda, kao ekonomska kriza, pa je dužan i ružan, ladno je on od mene tražio neke re na zajam.

M: Strašno. Nego Srle stvarno, šta ćemo sad. Ja sam brate prodao iz stana maltene sve živo, evo ćale mi je rekao da kad sledeći put nešto nestane iz kuće ima i ja da nestanem…

S: Ne znam (pretura po džepovima). Brate, ja još imam ovaj telefon (vadi novi blekberi i stavlja na sto). Al ne znam kako kevi da objasnim da će da plaća račun još 2 godine a nema mi telefona.

M: Ma lepo joj objasni da počinješ neki biznis, pa ti treba ške. Evo recimo sad je do jaja da se radi infrastruktura, putevi… da da, to joj reci, kao neki jadranski autoput, slaži nešto.

S: mmmda, moraću očigledno

DISCLAIMER: Svaka sličnost ovih događaja sa događajima u vladi Srbije je apsolutno zlonamerna. Nije tačno da se Telekom prodaje zato što je naša vlada kockala pare, već zato što imaju iskrenu želju da sagrade bar 100km autoputa ove godine.